Аутомат Suomi
Аутомат Suomi интензивно је коришћен у борбеним дејствима против совјетских и немачких снага. С обзиром да је био омиљено наоружање финских скијашких јединица, није ни чудо што се за овај аутомат каже да је одговоран за смрт више совјетских војника него било који други тип наоружања који се тада користио у финској војсци. Поред тога што су се фински аутоматичари изненада појављивали и након отварања ватре хитро губили у дубину шуме, сам аутомат је био пројектован тако да буде прецизнији од већине аутомата тог доба. Финци су у почетку употребљавали Suomi као лаки пушкомитраљез, са задатком пружања ватрене подршке пешадије. Међутим, када су се дочепали знатног броја совјетских пушкомитраљеза Дегтјаров ДП-28, Suomi је био слободан да се користи као класични аутомат.
Развој
Како је највећи део Финске под шумом, то је традиционално и земља ловаца. Након што је Финска прогласила своју независност од Русије децембра 1917, покренут је грађански рат између „Белих“ који су подржали финску независност и „Црвених“ који су били привржени Совјетском Савезу. Немачка је интервенисала на страни Белих, помогавши им да поразе и разоружају Црвене. Највећи део оружја који је тада заробљен биле су пушке Мосин-Наган М1891, које ће самим тим постати и основно оружје финског војника. Финци су користили ове пушке деценијама, не производећи сопствено оружје. Током година су их ремонтовали и унапређивали. Иако су због тога што су били упућени на лов били одлични стрелци, и одлично познавали терен на коме су ратовали, њихова ватрена моћ ипак је била ограничена.
Финци ће убрзо препознати моћ аутоматског оружја. Финска цивилна гарда је 1922. набавила аутомате Bergmann M/20 калибра 7,65x21mm Parabellum (.30 Luger), који су користили и пиштољи Лугер којих је у Финској било у великим количинама. Аутомат М/20 је представљао унапређену верзију аутомата МP 18/I који су Немци користили током Првог светског рата. Развијен 1916, аутомат МP 18/I је коришћен првенствено за наоружавање јуришних група, које су чистиле ровове и инфилтрирали се иза непријатељских линија. Након завршетка Првог светског рата, Немачкој је била дозвољено поседовање мање количине аутоматског наоружања за потребе полицијских снага. Производња је пребачена у швајцарску компанију SIG (Schweizerische Industrie Gesellschaft). Проблем са поузданошћу, изазван тзв. пуж-добошем отклоњен је тиме што је замењен добошем капацитета 50 метака. Аутомати су произвођени у складу са захтевима наручиоца, тако да су примерци за јапанску морнарицу добили носач бајонета, кинески су били рађени за метак 7,63x25mm Mauser, док су за Финску отпутовали у калибру 7.65×21mm Luger.
Финска цивилна гарда је до 1922. располагала са око 100 аутомата овог типа. У наредних десет година набавила је још 415 примерака, иако су Швајцарци 1927. прекинули производњу овог модела. Захваљујући очајничкој потреби за овим оружјем, Финци су током Зимског рата добили још 108 аутомата овог типа. Швајцарци су понудили Финцима још 108 аутомата, али за метак 7.63×25mm Mauser; како су хтели да избегну компликације услед увођења додатног калибра, Финци су понуду одбили. Ово баш и није у потпуности јасно, обзиром да су Финци већ у наоружању имали известан број пиштоља C 96 Mauser који је користио тај „проблематични“ метак.
Ајмо Лахти, конструктор наоружања који је позајмио своје име пиштољу L-35, лаком митраљезу Lahti-Saloranta m/26 и противтенковској пушци L-39, сматрао је Бергманов аутомат сувише скупим, као и да не задовољава високе стандарде које је Лахти постављао приликом конструисања наоружања. Уверен у своје способности на овом пољу, Лахти је сматрао да може пројектовати ефикасније оружје. Након што се 1921. запослио као оружар у Кески-Суоми пуку, Лахти започиње рад на сопственом моделу аутомата. Као део процеса развоја, Лахти је дао да се изради умањена верзија модела који је пројектовао, дужине свега 30 цм; иако малих димензија, овај модел му је послужио да докаже да је његова конструкција изводљива.
m/22
Лахти је до 1922. имао и прототип у пуној величини, који је израдила радионица Leskinen & Kari у Тамперу. Лахти је добио и подршку двојице официра из пука у коме је службовао, али је након слања аутомата на тестирање у финско министарство одбране – заинтересованост спласла. Ипак, Лахти није изгубио решеност да пројектује ефикаснији аутомат. Јуна 1924, са тројицом официра формира акционарско друштво Konepistooliosakeyhtiö. Предузеће је имало 150 акција, што је било недовољно за његово функционисање, а један од оснивача убрзо напушта предузеће, незадовољан маркетиншким приступом предузећа.
KP/m26
Лахти није престајао да стално унапређује своју конструкцију, патентирајући своје проналаске у Финској. Како је развој напредовао, финско министарство одбране је показало већи интерес, обзиром да је Лахтијев аутомат користио исти метак као и Бергманов аутомат, који се налазио у наоружању финске војске. Предузеће Konepistooliosakeyhtiö је на финском тржишту купило 100 копија аутомата MP 18/I. Сви делови ових аутомата произведени су у Финској , сем цеви која је произвођена у Британији и повратних опруга које су производили Швајцарци, а које су биле наручене ради склапања аутомата Bergmann M/20. Цеви за прелазну верзију аутомата, касније усвојеног под ознаком KP/31, увожене су из Британије све до 1930, када је финска компанија Tikkakoski Oy усвојила њихову производњу.
Фебруара 1925, финском одељењу за наоружање је ради евалуације предато 13 примерака аутомата. Функционисање аутомата било је добро, али су евалуатори идентификовали два проблема: оквири су били везани за конкретни примерак аутомата, без могућности међусобне замене, док су цеви биле подложне корозији. Ипак, конструкција аутомата је оцењена као обећавајућа, те је произведено првих 100 примерака, од којих је 60 примерака добила финска војска, а остатак цивилна и гранична стража. Поред тога, пет примерака је достављено на тестирање Естонији.
По производњи, ови аутомати добијају своју званичну ознаку KP/26, али изгледа да је ова ознака додељена као потреба да се разликују од каснијег модела KP/31. Једна ставка је посебно допринела појављивању овог модела аутомата – цена коштања била је два пута мања од цене коштања аутомата Bergmann M/20.
Једна од одлика KP/‑26 била је брзо изменљива цев (која је касније коришћена код KP/‑31) и закривљени оквир капацитета 36 метака. Према Нелсону, KP/‑26 је био први аутомат који је користио брзо изменљиву цев. Друга одлика, специфична за овај модел, био је бафер систем којим је контролисана брзина гађања. Ротацијом диска, који је имао четири положаја, регулисан је проток ваздуха кроз пет отвора у доњем делу, чиме се утицало на брзину гађања. Ова могућност регулисања брзине гађања показала се као корисна код модела произведених за извоз, у калибру 7.63×25mm или 9×25mm Mauser.
Произведено је свега стотинак примерака KP/-26 и они су врло мало коришћени у борби. Израђено је и премало оквира за овај аутомат, тако да је уз аутомат следовало свега по два оквира.
KP/‑31
Један од проблема са којима се сусретао KP/-26 био је управо закривљени оквир, који није обезбеђивао поуздано храњење аутомата. Лахти је такође сматрао да оквир није довољно чврст да би издржао дужу употребу на бојишту. Неки од проблема са поузданошћу потицали су и од уградње дела решења са Бергмановог аутомата. Поузданост је знатно повећана када је уведена велика конструктивна измена у виду елиминације празног простора испред затварача, у који је често упадао метак и изазивао застој у раду, као и употреба новог оквира капацитета 20 и добоша капацитета 40 метака, пројектованих за метак 9×19mm.
Модификација уводника омогућила је употребу добоша, као и шведског „сандук“ оквира, док су модификације облоге цеви учиниле аутомат чвршћим, а производњу једноставнијом. Механизам забрављивања цеви учинио је измену цеви брзом.
Остале измене су се односиле на повећање брзине паљбе са 750 мет/мин колико је износила код KP/‑26 на 900 мет/мин, као и смањење дужине оружја са 92,7 на 87 цм. Маса KP/‑31, било пуног или празног, била је већа од масе KP/‑26: 4,6 кг празан и 7,04 кг са добошем капацитета 71 метак, насупрот маси празног аутомата од 4,4 кг и напуњеног од 5,04 кг код верзије KP/‑26.
Разлике у конструкцији ових аутомата испитане су крајем 1930. и почетком 1931, али су наруџбе од стране финских оружаних снага – изостале. Ствари су коначно кренуле на боље када је фабрика Tikkakoski Rauta ja Puuteollisuusyhtiö на челу са инжињером Оскаром Остманом, купила лиценцу за производњу аутомата KP/‑31. Компанија је у том тренутку имала одређених искустава по питању производње оружја, пошто је производила пушке и пушкомитраљезе за финску војску. Овиме је Konepistooliosakeyhtiö завршио свој део у причи о аутомату Suomi.
Оно што је интересантно око називања аутомата именом Suomi је да та реч у преводу са финског значи „фински“. Септембра 1930, у магазину Цивилне гарде Hakkapeliitta по први пут се помиње аутомат Suomi. Годину дана касније, октобра 1931, финска војска наручује 100 аутомата у калибру 9×19mm. Званична ознака аутомата је гласила „9,00 konepistooli M/31“ (9 мм аутомат M/31). Иако је фабрика Tikkakoski нудила разне опције уз аутомат, међу којима су се налазиле ножице, вертикална предња ручица, два типа селектора ватре и сл, финска војска се одлучила за основну верзију аутомата.
Унапређење аутомата KP/-31
Једна критика која се појавила међу војницима наоружаним овим аутоматом, односила се на константно поскакивање цеви приликом рафалне паљбе. Како би се отклонила ова замерка, развијен је компензатор трзаја, дуг 95 мм. Компензатор је повећао укупну дужину аутомата за неких 55 мм. Након фебруара 1942, сви аутомати KP/‑31 су добили ове компензаторе, али су модели предвиђени за Домовинску гарду, као и они за извоз, остали без њих.
Ајмо Лахти није волео овај компензатор на устима цеви. У ствари, покушавао је да пронађе конструктора и да га изведе пред војни суд. Лахти је сматрао да компензатор умањује брзину зрна на устима цеви, што се одражава на домет оружја и зауставну моћ. Поред тога, Лахти је сматрао да је употреба оваквог аутомата у зимским условима небезбедна, пошто је умањење брзине зрна на устима цеви у комбинацији са кондензацијом, стварало лепљиву твар која би могла имати за последицу заглављивање затварача у уводнику. Оно што се догађало у јединицама било је то да је долазило до случајног опаљења аутомата након што би затварач аутомата изненадно кренуо ка напред.
Оквири
Добош капацитета 70 метака био је само један од начина храњења аутомата KP/-31, развијен током година употребе аутомата.
Од посебног значаја за Suomi био је двоструки оквир, са једним уводником, развијен од стране шведског конструктора Карла Шилдстроема. У овај оквир је било могуће сместити 50 метака, смештених у четири реда. У ствари, овај оквир је био састављен од два двореда оквира, који су на врху имали Шмајсеров конус и један уводник. Овакав систем је искоришћен и код аутомата Suomi. Компанија Tikkakoski је 1940. откупила лиценцу за производњу тзв. „сандук“ оквира. У периоду од 1941. до 1943. произведено их је око 120 000 комада. Опруге оквира су све време биле произвођене у Шведској.
Иако је овај оквир био распрострањен током Зимског рата и тзв. Настављеног рата, фински војници су га сматрали претешким и прекомпликованим за пуњење муницијом, чак и уз посебно развијен алат за брже пуњење. Оквири су најчешће пуњени са по 25 метака, наводно због поузданости.
Да се вратимо добошу, који је био начин решавања проблема званог „оквир великог капацитета“ – тако нужног за аутоматско оружје у јединицама првог ешалона. Иако је постојао добош за немачки артиљеријски Лугер, на Суоми је већи утицај имао добош за амерички аутомат Томпсон. Добош за аутомате Суоми пројектовао је Оскар Алфред Остман из фабрике Tikkakoski Oy – али је знатни део заслуга ишао и поручнику Коскинену, који је радио на добошу након што је расформирана фабрика Konepistooli Oy. Њима је пошло за руком да направе добош мање компликован од Томпсоновог, са једном лиснатом опругом, сличном оној код сатова. Опруга је морала бити довољно снажна да превлада инерцију 70 метака у низу.
Верзије аутомата
Korsu-Suomi
Међу верзијама аутомата налазила се верзија названа „Korsu-Suomi” (бункер верзија). Како је Манерхајмова линија била припремљена за одбијање совјетског напада, постало је јасно да је пожељна верзија аутомата која би могла да дејствује кроз пушкарнице бункера или отворе у осматрачким куполама – што је било немогуће са стандардном верзијом аутомата која је око цеви имала масивну облогу. Поред облоге цеви, сметао је и дрвени кундак, који је био незграпан за оружје које се користи у скученом систему бункера.
Као резултат ових захтева, произведен је аутомат са дужом и ужом облогом цеви, пиштољским рукохватом и нишанима помереним у леву страну. Дужа облога цеви била је намењена одвођењу барутних гасова ван бункера. Након што су тестирали прототип, Korsu-Suomi је септембра 1939. усвојен у наоружање.
Пре него је ова верзија кренула у серијску производњу, Совјети су напали Финску и као резултат тога, сви ресурси су преусмерени на производњу стандардног аутомата. Решење је нађено у томе што су прототипови аутомата уведени као такви у наоружање посада бункера, док су израђене танке облоге цеви монтиране на серијске моделе основне верзије аутомата. У сваком случају, концепт Korsu-Suomi аутомата није одбачен тако да је јануара 1941. наручено 500 примерака. По завршетку Другог светског рата, ови аутомати ће остати у наоружању посада ових фортификацијских утврђења све до седамдесетих година, када су неки послати у музеје, а остатак је конвертован на стандард KP/‑31.
Тенковска верзија
Финска је своје прве тенкове купила у Француској, непосредно након Првог светског рата. То су били тенкови FT-17, њих 32, од којих је њих 14 било наоружано топом калибра 37 мм, док су остали били наоружани искључиво митраљезима. Са избијањем Зимског рта крајем 1939, Финци су имали мали број тенкова који је био на располагању за борбу против совјетских оклопних снага. Две од укупно четири тенковске чете у тенковском батаљону финске војске биле су наоружане тада дебело застарелим тенковима FT-17. Пошто је било јасно да су ови тенкови немоћи против совјетских тенкова, Финци су их користили као ватрене отпорне тачке у линији одбране својих снага.
Како би оснажили своје оклопне снаге, Финци су током тридесетих година тестирали четири различита модела Викерсових тенкова, међу којима су се нашли модели Mk E, Mk VI B, Vickers-Carden Loyd Light Tank M1933 и лаки амфибијски тенк Vickers-Carden Loyd M1931. Након тестирања, Финци се 1936. одлучују да наруче 32 примерака тенкова Mk E, али како би уштедели новац, наручују их без наоружања. Намеравали су да их наоружају топовима калибра 37 мм, али су до фебруара 1940. успели тако да наоружају свега једну тенковску чету. Фински тенкови су учествовали у само једној бици против совјетских тенкова; у намери да се супротставе совјетском нападу код језера Најкијарви, тенковска чета финске војске, са 15 тенкова Vickers Mk E ушла је у борбу против совјетских тенкова Т-28. У овој борби, финске снаге су изгубиле четири, а совјетске осам тенкова.
По завршетку Зимског рата, Финци су проширили своје оклопне снаге пренаоружавши Викерсове тенкове заробљеним совјетским топовима калибра 45 мм. У наоружање су уведени и заробљени совјетски тенкови Т-26; тенкови који су били наоружани топовима калибра 37 мм пренаоружани су топовима калибра 45 мм. У тенковима су се налазили митраљези ДП-28, које су Финци намеравали да замене Суомијем. Пројектована је посебна облога цеви и пиштољски рукохват, тако да је било могуће уклонити га са постоља и користити по напуштању тенка. У овој верзији је произведено око 40 примерака, за уградњу у 24 тенкова Т-26Е. Међутим, ово није било најсрећније решење, тако да су и сами тенкисти више волели совјетски ДП-28.
Верзија бацача пламена
Интересантна верзија аутомата KP/-31 развијена је за потребе финских инжињеријских јединица. Наиме, испод цеви аутомата уграђена је млазница бацача пламена, која је била повезана са резервоаром које је војник носио на леђима.
Ову верзију је пројектовао наредник Кусинен из 1. пешадијског пука, у пролеће 1944. Спекулише се да је наручено око 100 примерака, од којих је произведено не више од 40 комада. Постоје подаци да су у борби употребљена два оваква бацача пламена, у нападу на совјетску утврђену линију. Након рата уништени су сви сем пар комада који су се нашли у наоружању финских граничних јединица, где ће остати до седамдесетих година.