Десант код Анција, 1944.

Пошто америчка 5. и британска 8. армија нису успеле да у току новембра и децембра 1943. године пробију положаје немачке 10. армије у средњој Италији, 26. децембра на конференцији у Тунису донета је одлука да се код Анциа искрца 6. корпус генерала Џ. Лукаса (John Lucas), који ће немачкој армији угрозити позадину и омогућити 5. армији да заузме Касино, а затим продре према Риму долином реке Лири. Планом Shingle предвиђено је да се 22.01.1944. године код Анциа искрца први ешелон 6. корпуса (америчка 3. пешадијска дивизија, британска 1. пешадијска дивизија, 6615. ренџерска група, 504. падобрански пук, 509. падобрански батаљон, 46. тенковски пук, 751. тенковска бригада и 2 групе командоса) јачине око 40 000 људи, који ће образовати десантну основицу (мостобран) на линији: Канал Мусолини (Canale Mussolini) – с. Падиљоне (Padiglione) – р. Молето. По доласку другог ешелона (америчка 1. оклопна дивизија и амерички 45. пешадијска дивизија), 6. корпус би наставио операције ради заузимања Коли Албана (Colli Albani) и пресецања комуникација немачкој 10. армији. Да би се олакшао десант, 5. армија је од 12. – 20.01.1944. напала Густавову линију, те су Немци 18. јануара били приморани да на њу упуте 29. и 90. моторизовану дивизиу из резерве. Код Анциа остали су делови једног пешадијског батаљона и неколико противавионских топова 88 мм.

Од 2. јануара до почетка десанта савезничка авијација (око 2600 авиона) извршила је 22 850 полета и успешно бомбардовала немачке аеродроме, саобраћајне објекте од Рима до Бренера и циљеве у позадини десантне зоне.

За превожење, обезбеђење на маршу и подршку при искрцавању англо-америчке поморске снаге формирале су 81. оперативну ескадру (81. Task Force), под командом америчког контраадмирала Ф. Лоурија (Frank Lowry). Ескадра је била подељена у три дела. Ударни одред X Ray, под непосредном командом контраадмирала Лоурија (командни брод USS Biscayne), имао је задатак да пребаци ојачану америчку 3. пешадијску дивизију и обезбеди њено искрцавање у зони X Ray; састојао се од 161 десантног брода за превоз трупа и опреме, 6 десантних и 14 патролних чамаца непосредног осигурања, 2 крстарице и 5 разарача за артиљеријску подршку, 5 разарача, 2 ескортна разарача и 2 миноловца заштитног одреда, 22 миноловца и 1 патролног чамца за разминирање, 1 подморнице, 1 разарача и 5 патролних чамаца за извиђање и идентификацију тачака искрцавања и 3 реморкера за спасавање. Ударни одред Peter, под командом британског контраадмирала Т. Трубриџа (Thomas Troubridge), за превоз и искрцавање ојачане британске 1. пешадијске дивизије у зони Peter, имао је 4 транспортна и 61 десантни брод; затим 2 противавионска брода, 2 десантна и 6 патролних чамаца у непосредном осигурању, 2 крстарице, 8 разарача, 4 ескортна разарача и 2 топовњаче у заштитном одреду и за артиљеријску подршку и неколико ратних и поморских бродова за разне помоћне задатке. Ударна група Рангер, састава 1 транспортни, 7 десантних бродова и 3 патролна чамца, имала је да превезе три батаљона 6615. ренџер групе и 509. падобранског батаљона и да их искрца у саму луку Анцио.

Концентрација трупа и бродова и укрцавање трупа и материјала извршено је у Напуљу и у оближњим лукама. Од 16. до 18. јануара изведена је вежба десанта при врло неповољном времену.

Рано ујутро 21. јануара десантни бродови отпловили су према местима прикупљања конвоја. До 0500 часова конвоји су били формирани и са непосредним осигурањем пловили најпре у јужном правцу, ради маскирања операције, а затим према Анциу где су стигли 22. јануара у 0005 часова. У току ноћи, пре доласка конвоја, одред миноловаца разминирао је подручје предвиђено за прекрцавање трупа са транспортних бродова у десантне чамце и амфибијска возила и уз помоћ подморница обележио пловцима пловне канале до места искрцавања. Тачно у 0200 часова кренули су десантни чамци према предвиђеним тачкама искрцавања. Артиљеријска припрема са двеју десантних пениша, наоружаних ракетним бацачима, отпочела је када су се први таласи приближавали обали. Они су потпуно изненадили Немце. Готово без отпора образоване су до подне 3 одвојене десантне основице: ојачана 3. пешадијска дивизија југоисточно од Анциа; 6615. ренџерска група и 509. падобрански батаљон код Анциа и Нетуна (Nettuno); ојачана 1. пешадијска дивизија северозападно од Анциа. Већ првог дана оспособљена је лука за пристајање бродова, тако да је до поноћи истог дана на десантној обали и луци искрцано укупно 36 034 војника и 3069 возила. На минама су страдали 1 миноловац и 1 транспортни брод.

Први ешелон 6. корпуса није искористио постигнуто изненађење и слабост Немаца за продор правцем Велетри (Velletri) – Валмонтоне, чиме би угрозио немачке комуникације и олакшао офанзиву 5. армије. Очекујући долазак другог ешелона, он је 23. и 24. јануара обазриво наступао под заштитом ватре ратних бродова, потискујући импровизоване немачке одреде и предње делове оклопне дивизије „Hermann Goring“ и 3. моторизоване дивизије. До вечери 24. јануара образована је десантна основица, ширине 34 и дубине 11 км, на линији Мусолинијев канал – с. Падиљоне – р. Молето. Немачка авијација која је ангажована тек 24. јануара, потопила је 1 болнички брод, а 1 оштетила. Истог дана је јак западни ветар са великим валовима омео даља искрцавања у зони Петер, те су сва десантна средства пребачена у америчку зону. Миноловци су наставили да чисте подручје одређено за маневар бродова артиљеријске подршке. До 26. јануара потопљени су, услед невремена, сви понтонски гатови постављени у америчкој зони, те се даље искрцавање трупа и материјала вршило искључиво преко луке Анцио. Нападима из ваздуха Немци су отежавали овај рад. Они су почели да организују главну одбрану на линији Чистерна (Cisterna) – Камполеоне (Campoleone) – р. Инкастро (Incastro). Предњи делови 6. корпуса могли су стога до 28. јануара проширити десантну основицу до линије: с. Изола Бела (Isola Bella) – Априлија (Aprilia). Искористивши спори рад савезника, Немци су према Анциу груписали снаге из Југославије, Ломбардије и Француске; 31. јануара имали су ту 7 дивизија (4. падобранска дивизија, 65. пешадијска дивизија, 29. моторизована дивизија, 3. моторизована дивизија, 71. пешадијска дивизија, 26. оклопна дивизија и оклопна дивизија „Hermann Goring“), од којих су образовали 14. армију под генералом Е. Макензеном (Eberhard Mackensen). Њихова авијација и артиљерија успешно је тукла савезничке бродове и саобраћај код Анциа. За то време 6. корпус је појачан другим ешелоном (1. оклопна и 45. пешадијска дивизија). Крајем јануара однос снага на десантној основици био је у корист Немаца: 7 према 4 дивизије или 71 500 : 61 332 војника.

Шести корпус наставио је 30. јануара напад ради заузимања Камполеона и Чистерне, одакле је требало да крене у офанзиву према Коли Албанију. Његове главне снаге (1. оклопна и 1. пешадијска дивизија) потискивале су делове немачке 65. пешадијске и 3. моторизоване дивизије дуж друма Анцио – Априлија, па су до 1. фебруара у њиховим положајима код Камполеонеа направили клин ширине око 2, дубине око 6 км. Помоћне снаге (ојачана 3. пешадијска дивизија) наишле су на отпор надмоћнијих немачких снага (оклопна дивизија „Hermann Goring“, 71. пешадијска дивизија, касније и 26. оклопна дивизија), које су уништиле 1. и 3. ренџер батаљон, а 3. дивизији нанеле велике губитке, због чега је 1. фебруара заустављена 2 км југозападно од Чистерне. Немачка 14. армија предузела је 3. фебруара противудар са ограниченим циљем. После концентричног напада код Камполеона, 1. дивизија се 5. фебруара повукла до Априлије. Командант 6. корпуса истог дана издао је заповест за прелаз у одбрану. Немци су 7. фебруара увели нове снаге, успели да 9. фебруара заузму Априлију, а наредног дана и железничку станицу Карочето (Carroceto). После уводења 45. пешадијске дивизије, која је заменила делове 1. пешадијске дивизије, 6. корпус је 11. и 12. фебруара предузео противнападе, зауставио Немце, али није успео да поврати Априлију. Пошто су почетком фебруара Немци одбили нападе америчке 5. армије код Касина, фелдмаршал А. Кеселринг, командант Групе армија Ц, ојачао је 14. армију и наредио јој да што пре уништи савезничку десантну основицу код Анциа. Користећи се успехом код Априлије, 14. армија је планирала велику офанзиву са тежиштем дуж друма Априлија – Анцио. У међувремену је генерал Кларк, командант 5. армије, упутио у Анцио 56. пешадијску дивизију која је сменила остатке 1. пешадијске дивизије, повучене у резерву. За то време савезничка авијација нападала је немачке далекометне топове код Камполеона који су ометали довлачење појачања и саобраћај на десантној основици. После снажне артиљеријске и авиоприпреме од 30 минута, немачка 14. армија је 16. фебруара у 0630 часова отпочела офанзиву чији је главни удар погодио 45. пешадијску дивизију, која је с обе стране друма Априлија – Анцио бранила положаје ширине 10 км. У току првог дана смењивали су се нападни таласи немачке 3. моторизоване дивизије и 715. пешадијске дивизије које су, уз велике губитке, заузеле нешто земљишта у зони 45. и 56. пешадијске дивизије. Немци су ноћу 16/17. фебруара направили малу брешу у распореду 45. пешадијске дивизије, а наредног дана је проширили на 3 км. Савезници су тога дана ангажовали 432 топа и 2 крстарице, а авијација је извршила 831 полет за подршку 6. корпуса. Пошто су увели свеже снаге, Немци су 18. фебруара проширили брешу у распореду 45. пешадијске дивизије на 6 км ширине и 4 км дубине. Криза је код савезника овога дана достигла врхунац. Облачно време онемогућавало је употребу надмоћне  савезничке авијације, а  недостатак хране и  муниције слабио је одбрану 6. корпуса. Тек употребом последње резерве (делова 1. оклопне дивизије), 6. корпус је 19. и 20. фебруара дефинитивно зауставио немачку офанзиву низом противнапада. Последње нападе извели су Немци од 28. фебруара до 1. марта са 5 дивизија и то на положаје 3. пешадијске дивизије, али без успеха. Када се 2. марта време поправило, дошла је до изражаја надмоћност савезничке авијације. Тога дана је 617 авиона нанело Немцима тешке губитке, те су приморани да 4. марта пређу у одбрану.

Од 4. марта до 22. маја код Анциа је наступио период рововског рата. Очекујући пролећну савезничку офанзиву, немачка група армија Ц одузела је 14. армији 4 дивизије (оклопну дивизију „Hermann Goring“, 26. оклопну дивизију, 114. лаку дивизију и 29. моторизовану дивизију) да би појачала одбрану Густавове линије. За то време савезници су упутили на десантну основицу 34. и 36. пешадијску дивизију, а повукли 56. пешадијску дивизију. Велика офанзива 5. и 8. армије почела је 11. маја. Тек после пробоја Густавове линије, 6. корпус је 23. маја предузео напад. Опрезно гонећи разбијене немачке снаге, 4.јуна 1944. године ушао је у Рим.

У борбама од 22. јануара до 22. маја 6. корпус изгубио је 29 200 људи (4 400 убијених, 18 000 рањених и 6 800 заробљених), 37 000 избачено је из строја због болести. Америчка РМ изгубила је 1 миноловац, 1 лучки миноловац, 6 десантних бродова и 2 транспортна брода, а британска 2 крстарице, 3 разарача, 4 десантна и 1 болнички брод. Цени се да су Немци изгубили до 30 000 људи, од којих је 4 500 заробљено.

Извор:
Војна енциклопедија