Лаке крстарице класе Da Barbianо
Након што су Французи 1923/26. године изградили контраторпиљере депласмана 2100 тона, наоружане са пет топова калибра 130 мм, Италијани су једноставно били принуђени да размотре контрамере, које су у крајњем довеле до градње нове класе бродова, код које је оклопна заштита жртвована како би се добила већа брзина пловљења и супериорније наоружање.
Труп је изграђен комбинацијом уздужног и попречног система градње, са уздигнутом палубом у дужини од око једне трећине трупа, по угледу на тадашње разараче. Машински простор је био заштићен оклопном заштитом у виду челичних плоча дебљине 25 мм, док су муницијске коморе биле заштићене 5 мм тањим плочама. Бочни оклоп се простирао од горње оклопљене палубе до непосредно испод водене линије. Ова цитадела је са прамчане и крмене стране била затворена водонепропустним преградама дебљине 20 мм. Тежина оклопа износила је 584 тона, што је чинило око 11,5 % стандардног депласмана брода.
Брод је погоњен са два осовинска вода, који су снагу добијали из две парне турбине. Пројектована снага погона од 95 000 КС по воду је током испитивања премашена и износила је 123 479 КС по воду. Сходно томе, премашена је и пројектована максимална брзина пловљења и она је на пробној вожњи износила 42,05 чворова. До ове несразмере између пројектованог и стварног стања лежи у томе да су Италијани плаћали премије бродоградитељима за сваки премашени чвор брзине у односу на пројектовану. Сходно томе, бродски погон је оптерећиван, без обзира на мере сигурности; касније је ова пракса напуштена.
Главно наоружање брода се састојало од осам топова Ansaldo 1926, калибра 152 мм, распоређених у четири двоцевне куполе. Овакав начин уградње топова, са заједничком колевком и малим растојањем између топова у максимално олакшаној куполи, није се показао добрим. У муницијским коморама се смештао борбени комплет од 1800 пројектила и 1960 барутних пуњења.
Секундарно наоружање је било концентрисано између димњака, у три двоцевна лафета, по један на левом и десном боку и трећи у уздужници брода, на надграђу. Топови су били модела OTO 1927, калибра 100 мм. Лака противавионска артиљерија се састојала из топова калибра 37 мм, који су размештени на крменом делу хангара и на крменом делу надграђа, у двоцевним лафетима, заједно са четири двоцевна митраљеза.
Брод је располагао и торпедним наоружањем од два двоцевна торпедна апарата, са борбеним комплетом од осам торпеда.
На прамчаном делу палубе био је уграђен катапулт за лансирање авиона, а у основи командног моста био је уграђен хангар за смештај авиона. На брод је било могуће сместити два хидроавиона, прво Cant 25 AR, а касније модел Ro43. Сви бродови у класи, сем крстарице Di Giussano, могли су да полажу минске препреке.
Италија је у периоду од 1928. до 1932. године изградила укупно четири лаке крстарице: Alberto Di Giussano, Alberico Da Barbiano, Bartolomeo Colleoni и Giovanni Delle Bande Nere.
Модификације
Почетно искуство са крстарицом Di Giussano током испитивања, указало је на лошу стабилност, те је демонтиран троножни главни јарбол; изграђен је и даљиномер са крме. Оштећења трупа приликом вожње великим брзинама по тешком мору допринеле су томе да се изврши ојачање трупа. У периоду 1938/39. уклоњени су топови калибра 37 мм, а на њихово место су дошли четвороцевни топови Breda калибра 20 мм.
Оперативна употреба бродова
Лака крстарица Da Barbiano
Крстарица Da Barbiano је током Другог светског рата службовала у Средоземљу. Почетком 1940. се привремено налази у саставу 3. дивизиона крстарица да би од 4. јуна била распоређена у састав 4. дивизиона крстарица. Учествује у бици код рта Стило, након чега бива ангажована у обезбеђењу конвоја од Напуља до Бенгазија. У Пулу плови 1. септембра, како би била преуређена за употребу у улози школског брода за потребе Поморске школе. Радови на преуређењу брода су завршени у тршћанском бродоградилишту; брод је у употребу враћен 1. марта. Брод се користи у обуци поморског кадра све до 1. децембра 1941, када одлази у састав 4. дивизиона, као командни брод, за потребе извршења специјалног задатка – снабдевање италијанских трупа у Либији. Средином децембра, тачније 12. децембра, из Палерма испловљава крстарица Da Barbiano, натоварена бензином и муницијом, са пратњом, коју је чинила крстарица исте класе, Di Giussano. Британци су сазнали за овај покрет те су за пресретање састава ангажовали разараче. Група разарача (британски HMS Sikh, Legion, Maori и холандски HNLMS Isaac Sweers) је у раним јутарњим часовима 13. децембра пресрела италијанске бродове код рта Бон и извела торпедни напад. Крстарица Da Barbiano била је погођена са три торпеда и брзо потонула. Крстарица из пратње, Di Giussano, такође тоне у овом окршају. Поред тога што су изгубили знатну количину преко потребних залиха, италијанска морнарица је у овом окршају поред две лаке крстарице изгубила и 817 морнара.
Лака крстарица Di Giussano
Di Giussano је током тридесетих година учествовала у мирнодопским активностима флоте, као део 2. сквадрона, између осталог учествовала је и у активностима везаним за Шпански грађански рат. У рату, као део 4. дивизиона крстарица, учествује у бици код рта Стило .Месец дана касније полаже минску препреку код Пантелерије, а остатак године проводи на задацима обезбеђења конвоја са залихама и трупама за Африку. Коначно, 12. децембра 1940. године учествује у допремању муниције и горива у Либију, заједно са лаком крстарицом Da Barbiano и дан након испловљења тоне када их код рта Бон нападају савезнички разарачи.
Лака крстарица Bartolomeo Colleoni
Bartolomeo Colleoni до новембра 1938. службује у Средоземљу, када одлази на Далеки Исток као смена за крстарицу Montecuccoli. У Шангај упловљава 23. децембра 1938. и тамо остаје све до избијања Другог светског рата. Првог дана октобра, крстарица Colleoni предаје дужност командног брода слупу Lepanto и враћа се у Италију, где упловљава 28. октобра. Крстарица Colleoni заједно са крстарицом Bande Nere чини 2. дивизион крстарица. Први борбени задатак у Другом светском рату извршава 10. јуна 1940, када запречава Сицилијански канал минском препреком. Након тога, ангажује се на зaдацима обезбеђења конвоја између Напуља и Триполија. Крстарица Colleoni 17. јула испловљава из Триполија, у пратњи крстарице Bande Nere и креће ка острву Лерос (тадашња италијанска колонија) у Егејском мору, где су британске активности попримале забрињавајућу размеру. У близини рта Спада (северозападни део Крита), италијански бродови бивају пресретнути од стране групе савезничких бродова коју су сачињавали аустралијска крстарица HMAS Sidney и пет британских разарача (HMS Hasty, Havock, Hero, Hyperion, Ilex). Током сукоба, крстарица Colleoni задобија погодак у машински простор, након чега остаје без погона. Без погона, постаје лака мета за торпедно наоружање британских разарача.
Лака крстарица Bande Nere
Крстарица Bande Nere се током Шпанског грађанског рата налазила у западном делу Средоземља, након чега је иззвесно време провела у Команди за обуку италијанске ратне морнарице. Са избијањем рата, крстарица улази у састав новоформираног 2. дивизиона крстарица. У Сицилијанском каналу 10. јуна 1940. полаже минску препреку, а јула исте године обезбеђује конвоје за Африку. Током пловидбе за острво Лерос, наилази на савезнички пловни састав, када долази до окршаја. Током окршаја тоне крстарица Bartolomeo Colleoni, док се Bande Nere повлачи у Триполи. Почетком децембра 1940. улази у састав 4. дивизиона крстарица и учествује у неколико конвоја. На задацима обезбеђења конвоја остаје до средине наредне године; учествује и у неколико покушаја пресретања британских конвоја којима је снабдевана Малта. У јуну месецу крстарица Bande Nere заједно са крстарицом Di Guissano полаже мине североисточно од Триполија, са циљем заштите од британског бомбардовања луке. Касније ће ова минска препрека постати одговорна за потапање крстарице Neptune и разарача Kandahar, као и за оштећење још две крстарице, Penelope и Aurora. До наредног полагања мина долази јула у Сицилијанском каналу.
Командним бродом Специјалних поморских снага постаје 20. октобра 1941. и ту дужност обавља до 3. јануара 1942, када бива придодата 8. дивизиону крстарица. Наредног месеца учествује у операцији К7, конвоју са Крфа и Месине за Триполи. У марту се ангажује у покушају пресретања британског конвоја MW10, који се кретао за Малту. Због невремена, које је задесило 23. марта, крстарица креће из Месине за Ла Специју, у пратњи једног разарача и торпедног чамца. На неких 11 миља југоисточно од Стромболија, крстарица је погођена са два торпеда, и уз лом трупа на два дела, потонула. Торпеда су била лансирана са британске подморнице Urge.
| Депласман | 5110 т стандардни, 6844 т пуни |
| Дужина | 169,3 м |
| Ширина | 15,5 м |
| Газ | 5,1 м |
| Погон | турбине Belluzzo, 6 котлова Yarrow-Ansaldo |
| Брзина пловљења | 36,5 чв |
| Аутономија | 3800 М брзином од 18 чв |
| Наоружање | 8 х 152 мм 6 х 100 мм 8 х 37 мм 8 х 13,2 мм 4 ТЦ калибра 533 мм |
| Аеро компонента | два хидроавиона, један катапулт |
| Посада | 507 чланова |