Nimitz, класа носача авиона

Почеци морнаричке авијације САД везују се за 14.11.1910. године, када је пробни пилот компаније Curtiss Aircraft извршио први лет са брода, полетевши са палубе лаке крстарице USS Birmingham (CL 2), која се налазила на сидришту у Хемптон Роудсу у Вирџинији. Пробни пилот Еуген Ели (Eugene Ely) је након овог подухвата, 18.01.1911. године  извршио прво слетање на брод, слетевши на оклопљену крстарицу USS Pennsylvania (ARC 4) у заливу Сан Франциско. Недуго затим, америчка морнарица је започела финансирање обуке почетног кадра морнаричких пилота.

Носачи авиона су прошли дуг пут од пријема у оперативу првог носача авиона америчке морнарице, USS Langley (CV 1), 3. марта 1922. године. Током раних двадесетих година, морнарица импресионирана ранијим активностима са укрцаним  ваздухопловима, као и са почетним експериментима британске краљевске морнарице са носачима авиона HMS Hermes и HMS Furious, конвертовала је брод за превоз угља USS Jupiter (AC 3) у експериментални носач авиона на коме је желела да тестира теорије о морнаричкој ваздухопловној моћи. Резултат тестирања, USS Langley, иако преспор и мален да би био ефикасан носач авиона, ипак је дао смисла раним морнаричким пилотима да се обучавају за учешће у операцијама носача авиона.

У току 1922. године, морнарица је започела истраживања на даљем развоју морнаричке авијације и одобрила конверзију два бојна крсташа, који су постали USS Lexington (CV 2) и USS Saratoga (CV 3). Ова два брода су били највећи носачи авиона тог времена, са депласманом већим од 36 000 тона. Били су и најбржи, са максималном брзином пловљења већом од 35 чв. Крцали су више од 90 авиона, што је било двоструко више од могућности британских и јапанских носача. Lexington и Saratoga, заједно са изградњом првог наменски грађеног носача авиона, USS Ranger (CV 4), обележили су САД као неприкосновену поморску силу када су у питању носачи авиона. Од оног што је започело као средство за унапређење извиђања и осматрања погодака и коректуре артиљеријске ватре, носач авиона и укрцана авијација су израсли у драгуље америчке флоте, на челу пројектовања поморске моћи САД и укупног војног престижа. Данас, десет носача авиона на нуклеарни погон класе Nimitz (Nimitz) и носач на нуклеарни погон USS Enterprise (CVN 65, бивши CVAN 65) формирају језгро америчке флоте – ударне групе носача авиона (CSG – Carrier Strike Force). Поринут 1975. године, USS Nimitz (CVN 68) представља први од најмоћнијих и најспособнијих ратних бродова икада изграђених. Пун депласман износи више од 97 000 тона, а са летном палубом већом од 1,8 хектара може да опслужи више од 85 најсофистициранијих летелица.

Порекло суперносача

Огромна поморска кампања на пацифичком ратишту у Другом светском рату означила је почетак ере носача авиона. Почевши са нападом на Перл Харбур децембра 1941. године и настављајући се преко завршних напада америчких носача авиона 1945. године на Окинаву и јапанска домовинска острва, офанзивна вредност носача авиона је постала сасвим јасна, као и што су истисли бојне бродове са места капиталних ратних бродова. До краја рата, САД су располагале са више од 100 носача авиона, од којих је 17 било класе Essex, депласмана 27 100 тона и који су чинили кичму тактичких група носача авиона. Иако су били брзи и способни да укрцају релативно велики број авиона, ови носачи су већ били пренатрпани и постали застарели са открићем млазног авиона, који су почели да се уводе у наоружање крајем четрдесетих година.

Непосредно пред рат, америчка морнарица је започела рад на конструисању веће класе носача авиона, класе Midway (CVB 41). Три носача авиона ове класе су наручена 29.12.1942. године, два дана пре увођења у оперативну употребу првог носача класе Essex, USS Essex (CV 9).

Депласмана од око 45 000 тона, носач авиона класе Мидвеј (Midway) је крцао ваздухопловну групу јачине више од 120 ловаца и бомбардера. Са завршетком рата и смањењем буџета за послове одбране, морнарица је морала да се задовољи са само три носача ове класе: USS Midway (CVB 41), USS Franklin D. Roosevelt (CVB 42) и USS Coral Sea (CVB 43). Два преостала планирана носача, CVB56 и CVB57- отказана су.

Почетком 1946. године започет је рад на конструисању новог носача (у почетку означеног са CVB X), који ће моћи да крца тешке бомбардере чије се увођење у наоружање очекивало крајем четрдесетих, односно почетком педесетих година. Како је из почетних експеримената са млазним авионима  постало јасно, појава млазних авиона је донела мноштво проблема носачима авиона, који нису били присутни у експлоатацији клипних авиона. Због дужег времена „залетања“ мотора, млазним авионима је била потребна или дужа полетна писта, или помоћ катапулта. Већа брзина приласка у слетању такође је значила дужу стазу и јачу опрему за хватање. Млазни авиони су имали и далеко већу потрошњу горива, што је изискивало веће капацитете за укрцај и смештај млазног горива. Носачи авиона класе Essex, који су постојали у то време, једноставно су били премали за такве авионе. Не треба заборавити да је проблем била и повећана маса услед укрцаних летелица, као и хабање дрветом обложене летне палубе. Питање млазних бомбардера је донело још веће проблеме.

У то време, морнарица је разматрала неколико конструкција млазних авиона масе до 45 500 кг, који су били претешки чак и за носаче авиона класе Мидвеј. Замишљено је да бомбардери носе атомско оружје, чиме би морнарица добила стратешко оружје као комплемент њеној тактичкој улози. Почетно решење у креирању носача подесног за испуњење ових захтева био је дизајн означен са 6А, касније назван USS United States (CVA 58).

USS United States представља огроман помак напред у способностима, са намером да буде први носач авиона специјално конструисан за употребу млазних авиона. Са дужином преко свега од 332 м, ширине од 40 м, депласман би износио више од 65 000 тона тако да би био највећи ратни брод свог времена. Била је планирана уградња четири катапулта – два на прамцу и по један на боковима летне палубе, способних да лансирају нове тешке млазне бомбардере. Авионе би на палубу допремала четири лифта. Планирано је крцање 12-18 тешких бомбардера, са планираним долетом од 3 218 км (2 000 миља) и 54 млазних ловаца. У складу саогромним димензијама и способностима, морнарица га је терминолошки одредила као „суперносач“.

Како је морнарица напредовала са конструисањем, ривалитет који је већ постојао између морнарице и америчког ваздухопловства по питању мисије и организацијске структуре, постао је још израженији. Ваздухопловство, које је у то време све своје наде полагало у стратешко бомбардовање, предложило је велику флоту тешких бомбардера (70 ваздухопловних група) базирану на авионима Convair B-36 Peacemaker, који је уведен у наоружање августа 1946. године. У страху да ће суперносачи и бомбардери базирани на њима посегнути за мисијама стратешког бомбардовања, ваздухопловство се жестоко борило против градње суперносача  и њених млазних бомбардера. Морнарица, желећи да прибави способност наношења нуклеарних удара, видела је ту способност као суплемент а не као замену за задатке стратешког бомбардовања које је извршавало ваздухопловство. Морнарица је трагала за платформом која ће наставити да усавршава способности тактичких удара развијену током Другог светског рата, исто као и способности за контролу мора и подршку десантним операцијама.

Са ограниченим финансирањем након рата и масовном демобилизацијом која је била у току, америчке оружане снаге нису могле да приуште флоту суперносача и истовремену куповину предложених 100 авиона B-36 које је тражило ваздухопловство. На основу својих искустава са пацифичког ратишта током Другог светског рата, морнарица је тврдила да же бомбардери имати ограничену вредност против совјетске ПВО, те да флексибилне борбене групе суперносача авиона представљају најефикаснија средства у нападу на совјетске циљеве.

Морнарица је добила одобрење за суперносач, први од пет планираних, 29. јула 1948. године, када је председник труман потписао Акт о поморској апропријацији за 1949. годину, којим су одређена средства за финансирање изградње суперносача. Конструкција кобилице је започела 18. априла 1949. године у бродоградилишту Newport News у Вирџинији. Пет дана касније, без консултовања званичника морнарице, секретар одбране Луис Џонсон (Louis Johnson) – који је делио став и мишљење ваздухопловства, отказује градњу суперносача. Флота носача авиона је такође смањена са 8 на 4 носача класе Essex, 3 носача авиона класе Midway – док је број ваздухопловних група морнаричког ваздухопловства смањен са 14 на свега 6. За утеху, морнарици је одобрено са спроведе модернизацију носача авиона класе Midway и класе Essex, уведе у наоружање авион AJ-1 Savage и да развије тешки бомбардер масе 31 000 кг.

Иако USS United States никада није изграђен, послужио је као почетна тачка у конструисању онога што ће касније постати један од најзначајнијих послератних конструкција носача авиона, класу Forrestal. Чак и након отказивања градње суперносача, планери морнарице су наставили рад на конструисању и истражили су потенцијална унапређења, укључујући парни катапулт и закошену летну палубу, која се проучавала у британској краљевској морнарици. Упркос очигледним мањкавостима код носача авиона класе Essex и Midway, интересовање за ширење флоте носача авиона није избило на површину све до избијања рата у Кореји јуна 1950. године. У то време, амерички, британски и аустралијски носачи авиона били су једине ваздухопловне снаге способне да пруже тактички отпор снагама Северне Кореје. На основу научених лекција из рата у Кореји и мањкавости у тренутној композицији флоте носача авиона, морнарица је још једном погурала свој предлог за развој новог носача – умањене верзије носача USS United States. Овог пута предлог је усвојен. Носачу депласмана 59 000 тона, дугом 316,9 а широком 39,5 м дато је има првог секретара одбране – морнаричког пилота из Првог светског рата – Џејмсу Винсенту Форесталу (James Vincent Forrestal). Службена ознака носача била је CV 59. У летну палубу су уграђене британске иновације: оклопљена палуба под углом, парни катапулт као и систем за слетање са Фреснеловим сочивима. USS Forrestal је био репрезент вишегенерацијског искорака напред у конструисању овог типа брода. Историчар Норман Фридмен (Norman Friedman) који се бавио проучавањем историје носача авиона, сматрао је да је УСС Форрестал био толико успешан да је представљао основу за све наредне конструкције носача авиона.

Коначно, у периоду од 1954. до 1959. године изграђено је 4 носача авиона класе Forrestal: USS Forrestal, USS Saratoga (CVA 60), USS Ranger (CVA 61) и USS Independence (CVA 62). Изграђена су и два носача авиона тзв. унапређене класе Forrestal, означени као носачи авиона класе Kitty Hawk: USS Kitty Hawk (CVA 63) и USS Constelation (CVA 64). Носачи авиона USS America (CVA 66) и USS John F. Kennedy (CVA 67) уведени у наоружање 1965. односно 1968. године сматрају се осачима авиона унапређене класе Kitty Hawk, иако многи сматрају да USS John F. Kennedy посебном класом носача авиона. Код носача авиона класе Kitty Hawk уграђена је модификована летна палуба, код које је један од два крмена лифта померен ка прамцу, у висини командног торња. Лифт број 4 који је био позициониран на почетку закошеног дела летне палубе, померен је ка крми.

Конструкција носача авиона USS Nimitz, који води порекло од носача USS Forrestal, доста дугује и неуспешним покушајима изградње приступачнијие верзије носача на нуклеарни погон, USS Enterprise. Иако су разговори о уградњи нуклеарног погона у носач авиона вођени већ на почетку конструисања USS United States, морнарица није спроводила озбиљније студије све до почетка педесетих година, и тада на прототиповима на копну. Новембра 1951. године Здружена команда је поставила формалне захтеве за нуклеарни реактор који би се уградио на носач авиона. У то време, једина студија која је постојала, била је усредсређена на нуклеарни погон за подморнице, који се разликовао од реактора који би се уграђивали у површинске бродове. Идеја о једноставном увећању подморничког реактора није била прихватљива. Програм истрживања и развоја је започет 1954. године, са циљем развоја пет прототипова: подморнички реактор, за фрегате, разараче, крстарице и за носаче авиона. До средине педесетих година, технологија реактора је узнапредовала у довољној мери тако да се могло приступити изградњи носача авиона на нуклеарни погон. У фискалној години1958. су обезбеђена потребна новчана средства за изградњу носача на нуклеарни погон, USS Enterprise ( дизајн SCB 160). Ентерпрајз је био огроман брод, дуг 342,3 м, депласмана око 68 000 тона. Погоњен је са 8 реактора Westinghouse A2W, сваки снаге по 28 MW. Труп брода је морао да буде проширен како би уградња осам реактора била могућа. Самим тим, повећање димензија трупа значило је и повећање летне палубе. Код USS Enterprise је примењена летна палуба налик оној на класи Kitty Hawk. Додатна црта, која идентификује носач авиона USS Enterprise као уникатни брод јесте његов необично коцкаст контролни торањ – „острво“. Пошто је погоњен нуклеарном енергијом, није било потребе за уградњу димњака који би одводио издувне гасове. Оно што чини његово острво уникатним јесте и уграђена, тада револуционарна, „билборд“ антена за радар са фазном решетком. Радари са фазном решетком, хоризонтални типа SPS-32 за ваздушну ситуацију и вертикални типа SPS-33 за праћење циљева, заједно формирају SCANFAR систем, који је сам по себи модификована верзија фазне решетке SPG-59 (претходник AEGIS система SPY-1).

Нови носач авиона је био прескуп, коштајући скоро 500 милиона долара 1961. године. Изградња једног носача авиона класе Enterprise је трајала више од изградње конвенционалног носача, што се косило са плановима морнарице да изгради планираних 13 носача авиона темпом од једног носача авиона годишње. Као резултат, кренуло се са разматрањима да ли је изводљиво изградити мању верзију носача авиона класе Enterprise, искоришћавањем велике летне палубе док би се предности нуклеарног погона задржале. Почетни напори су се показали као неуспешни, са конструкцијама које су или биле премале за смештај потребног броја авиона, или су били преспори за извођење операција. како су раније студије и показале, главни недостатак је била величина самих реактора. Њихова појединачна снага је била једноставно премала да би се број реактора тек тако смањио са осам на четири.

Коначно, 1964. године Одбор је предложио конструкцију ознаке SCB 250 (касније преименоване у SCB 102), која је представила летну палубу краћу за 3,2 м од летне палубе на USS Enterprise, са 4 дуга катапулта типа C-13 Mod 1. Прва процена цене коштања износила је 430,4 милиона долара. Ширина је у складу са лимитом тадашњих бродоградилишта ограничена на 40,8 м, док је дужина преко свега износила 317 м, са дужином летне палубе од 335,3 м. Сама летна палуба била је по узору на летну палубу носача авиона USS JFK, са мањом изменом у погледу угла закошености палубе. Одбачен је и радар са фазном решетком какав је био уграђен на USS Enterprise.

Током средине шездесетих година у набавци носача авиона је направљен раскорак у односу на предвиђени план набавке са краја педесетих година. Упркос напорима да изграде носач авиона на нуклеарни погон, последњи конвенционални носач авиона, USS JFK, био је наручен 1963. године. Фебруара 1966. године, међутим, секретар одбране Роберт С. Мекнамара (Robert S. McNamara) импресиониран дејствима са носача авиона USS Forrestal и USS Kitty Hawk испред обала Јужног Вијетнама, најављује да је политици одбране потребно 16, уместо тада постојећих 13 носача авиона, те да је за постизање тог бројног стања потребно изградити још три нова носача авиона на нуклеарни погон. Нови носач је био дериватив пројекта SCB 250, са два снажнија реактора типа A4W. Први носач из класе новог носача авиона на нуклеарни погон, USS Nimitz (CVAN 68) поручен је 1968. године.

Конструкција и развој класе Nimitz

Структура носача авиона класе Nimitz

Подаци који следе односе се генерално на све носаче класе Nimitz. Уопштено говорећи, труп брода је израђен од врло чврстог високо растегљивог челика, неколико инча дебелог, који штите од оштећења у пожару и борби. Унутрашња чврстоћа почива на три хоризонтална елемента: кобилици са дводном, летној палуби и палуби хангара која се простире дуж целог брода и чине правоугаоник. Подводни део трупа је заобљен и релативно узак у односу на надводни део, који се нагло шири како би обезбедио простор за уградњу летне палубе. Упркос том облику, и делом због уграђених стабилизатора, носач је врло стабилан. Нижи делови носача авиона обухватају дводно које се састоји од две плоче чврстог челика са малим међупростором. Ова конструкција пружа додатну заштиту од удара торпеда или оштећења насталих сударом.

Унутар брода постоји 23 водонепропусних преграда, које деле брод на 24 водонепропусних просторија које су, пак подељене на више од 2 000 просторија. Уграђено је и 10 ватронепропусних преграда. Према јавно доступним публикацијама, носачи авиона класе Nimitz могу да издрже више од три пута већа оштећења која су могли да издрже носачи авиона класе Essex у Другом светском рату. Импозантна величина носача авиона класе Nimitz омогућава им да укрцају 90% више авионског горива од класе Forrestal и 50% више убојних средстава.

Летна палуба

Летна палуба је најлогичније место за почетак детаљног описа носача авиона, јер је она у ствари суштина офанзивних способности носача авиона. Летна палуба носача авиона класе Nimitz је огромна, димензија 332,8 x 76,4 м што даје површину већу од 1,8 хектара. У саставу летне палубе се налази и део палубе закошен под углом од 14° од уздужнице брода, која служи како за слетање авиона тако и за лансирање са катапулта број 3 и 4.

Како скица показује, на палуби се налази 4 катапулта, два на прамцу и 2 на левом боку. Иза сваког катапулта се налази по један дефлектор млаза, који леже у равни са палубом. Током лансирања, дефлектори се подижу под углом од 45° и извршавају своју функцију – скрећу издув авионских мотора са палубе. Четири лифта, од којих се три налазе на десном боку (два испред и један иза острва) а један на левом – ближе крми, омогућују транспорт летелица из хангара на палубу и обратно. Летна палуба је ограђена мрежом која пружа заштиту људству које ради на летној палуби од пада у море. Сама палуба је израђена од ојачаног челика, непознате дебљине, и обложена је танким слојем кевлара (MS-375G), који поред тога што служи да спречи клизање има и функцију заштите саме палубе.

Како би се олакшала комуникација, сваки део палубе има свој назив, који се употребљава међу члановима посаде који раде на палуби и у контроли летења.

Острво на носачу класе Nimitz се у многоме разликује од острва на носачу авиона класе Forrestal.

Послужиоци на летној палуби

Две главне активности на летној палуби су лансирање и прихват авиона. Да би извршили ове задатке, на носачу авиона се налазе тимови људи са високо специјализованим дужностима, који су усмерени ка авионима: пуне их горивом, маневришу летелицом на палуби, попуњавају их убојним средствима у зависности од врсте мисије, лансирају их, а потом их прихватају назад на палубу. Сваки од задатака захтевависоку обученост. Људство на летној палуби носи стандардизовану униформу која се састоји од чизама са ојачањима на врховима прстију, панталоне са ојачањима, рукавице и штитнике за очи и учи, као и специјални прслук за спашавање и кацигу. Прслук и шлем су обојени у складу са кодовима како би се означила дужност сваког од њих.

Летење се контролише од стране 5 особа: „Air Boss“, „Mini Boss“, „Handler“, „Air Bos’n“ и „Landing Signal Officer“.

Ваздухопловни официр, или „Air Boss“, је из састава ескадриле и налази се у Примарној контроли лета, или у жаргону „Pri Fly“ на нивоу 010 (сам врх торња) острва. Седећи 6 спратова изнад летне палубе, „Pri Fly“ има комплетан увид, и по прамцу и по крми носача, и контролише све летелице на палуби и оне које су у ваздуху у кругу од 8 км. Помоћник ваздухопловног официра се у жаргону назива „Mini Boss“. Руковалац авионима, или једноставно – „Hendler“ са своје позиције у контроли летне палубе контролише покрете свих авиона, како на палуби тако и у хангару. Летелицама руководи преко тзв. „Ouija “ табле. Табла је „откривена“ у Другом светском рату, и све ово време се није променила. Док њихове колеге рукују уређајима последње генерације, они се и даље користе таблом од плексигласа, димензија 180 x 76 цм. То је велики дијаграм летне палубе носача авиона и палубе хангара, са малим контурама сваког авиона. Контуре су означене бројевима летелица и уз њих се налазе ознаке које ближе одређују статус авиона. Ознаке нису стандардизоване, тако да се користе навртке, завртке, подлошке… На сваком носачу се другачије означавају.

„Air Bos’n“ реагује када наступе неке непредвиђене ситуације са авионом током лета и потпомогнут је групом официра који су извучени из састава ескадрила које су тог дана на летењу.

У поступку слетања на носач авиона, лице које је задужено да помогне пилотима при слетању назива се официром за везу при слетању, или скраћено „LSO“. LSO се налази окренут леђима ка мору и контролише летелице које се налазе на удаљеностима унутар 2 км од палубе који прилазе у слетање.

Летна палуба носача авиона се често означава као најопаасније радно место на свету, што свакако није далеко од истине. Са десетинама авиона који се „врзмају“ по палуби, узлећу и слећу, опасност вреба на сваком кораку. Од опасности са којима се срећу, најопаснији су упадање у уводник ваздуха, одувавање са палубе, опекотине од издува мотора и удар авиона. Ови људи су такође изложени и утицају атмосферских прилика, од врелих дана у Персијском заливу и Индијском океану до ледених дана Северног мора. Приликом ангажовања у операцији „Ирачка слобода“ забележена је температура летне палубе од 60°C.

Лансирање и прихват авиона

Полетање авиона са носача захтева помоћ катапулта. Сваки носач авиона класе Nimitz има 4 катапулта. Два катапулта се налазе на прамцу и имају ознаке 1 и 2, док се два налазе на левом боку и означени су бројевима 3 и 4. Заједно, ова четири катапулта могу да лансирају летелицу на сваких 20 секунди. Носачи авиона класе Nimitz, закључно са USS Theodore Roosevelt (CVN 71) имају катапулте типа C-13 Mark 1 који се сматрају тешким катапултима. катапулти типа C-13 су заменили катапулте C-7 који су били коришћени на носачима авиона klase Forrestal и раде под притиском од 6,9 MPa. Дуги су 94,4 м и могу лансирати авион на сваких минут времена. Катапулти Mod1 су изузетно снажни, способни да убрзају летелицу од 0 до 296 км/х за мање од 3 секунде. Почевши од USS Abraham Lincoln (CVN 72), уграђивани су катапулти C-13 Mod 2, који су катапулти ниског притиска. Катапулти Mod 2 имају мањи захтев за паром, тако да је њиховом употребом повећан животни век језгра реактора. На USS Gerald R. Ford (CVN 78) који би требао да буде завршен 2015. године, биће опремљен електромагнетним катапултом. Овај систем неће бити уграђиван у носаче авиона класе Nimitz јер би се тиме повећали захтеви за електричном енергијом.

Када је уведен у оперативу 1975. године, USS Nimitz је имао уграђене Van Velmove задржаче на прамчаним катапултима који се примећују као мањи продужеци на прамцу. Задржачи су коришћени при лансирању старијих типова ваздухоплова, какав је био RA-5C Vigilante и неки од модела F-4 Phantom II, који су се задржали у наоружању до почетка осамдесетих година. USS Dwight D. Eisenhower (CVN 69) и USS Carl Vinson (CVN 70) су имали по један задржач на катапулту број 1. Задржач је најдуже остао на USS Nimitz, све до 1997. године, док су на осталим носачима из класе демонтирани раније.

Снага катапулта је комбинована са потиском млазног мотора летелице, као и са снагом ветра. Као у раним данима морнаричке авијације, носачи класе Nimitz „окрећу у ветар“ како би искористили на тај начин добијен додатни узгон. Овај фактор, комбинован са самом брзином носача авиона може да смањи силу потребну за лансирање авиона или да потпомогне узлет авиона оптерећеног горивом и убојним средствима.

Смештен пар метара иза сваког катапулта, налази се велики, правоугаони, хидрауликом покретани дефлектор млаза. Дефлектор остаје у равни са палубом све до пред лансирање, када се подиже под углом од 45° и утврђује у том положају. Дефлектор је израђен од бетона, са унутрашњим системом хлађења морском водом који спречава оштећења дефлектора услед високе температуре издувних гасова.  Сваки дефлектор се састоји из шест секција које се могу независно померати. Сврха овог уређаја је отклањање издувних гасова од палубе у циљу спречавања оштећења летелица на стајанци и самог људства које ради на летној палуби.

Летелице лансира лице смештено у интегрисаној станици за управљање катапултима, званој „мехур“. Мехур је мала застакљена купола смештена између катапулта број 1 и 2, на левој страни палубе, лево од катапулта број 4. Мехур пружа заштиту руковаоцу катапулта, или у жаргону „стрелцу“. када се не користи, мехур се може увући под палубу. Уведен је у употребу 1975. године, али није одмах уграђиван у прве носаче класе Nimitz, већ накнадно, приликом планских ремонта бродова. Пре увођења мехура, стрелац се налазио на малој отвореној платформи, са контролном таблом катапулта у крилу, примајући последње инструкције од стрелца који је стајао на летној палуби.

Летелице се прихватају употребом опреме за хватање типа Mk7Mod3, која се састоји од 4 ужета и баријером за нужду која се налази на крају закошеног дела палубе. Ужад за заустављање, или „жице“ како их називају чланови посаде носача авиона, израђена су од уплетеног челик чела са језгром од полиестера и означавају се бројевима од 1 до 4, почевши од крме. Свака жица је дуга 15 м и простире се преко целе ширине закошеног дела летне палубе.

На носачу авиона USS Ronald Reagan (CVN 76) уграђен је нови систем задржавања авиона познат као напредни систем контроле прихвата, који је заменио старије, механичке системе. Овај систем је уграђен 2007. године. Исти систем ће бити уграђен на све носаче класе Nimitz у току извршења планских ремонта. У току је развој новог система, „усавршене опреме за задржавање“ и он би евентуално заменио хидраулички систем Mk7.

Крајеви ужади пролазе кроз посебно направљене отворе у палуби и повезују се на подизаче хидрауличних цилиндара. затегнутост крајева се подешава посебно за сваки авион који слеће, узимајући у обзир његову тежину, количину горива и муниције и налази се на 60 – 140 мм изнад нивоа палубе, ослањајући се на лиснате опруге. када авион закачи жицу, кабал се извлачи из кућишта и апсорбује ударац настао при слетању. Са капацитетом апсорбовања енергије од око 64,4 МЈ, систем задржавања може да заустави авион масе 22,7 т који лети брзином од око 240 км/х на дужини од свега 104 м. Сваки кабал се мења након 125 „клопки“ – како се зове успешно хватање авиона.

Иако постоји 4 ужета, пилоти настоје да ухвате трећу, што се сматра сигурним слетањем. Хватање прве жице значи да је слетео близу репа – што је опасно и може довести до удара у рампу уколико пилот лоше процени простор. Хватање четврте жице може бити једнако проблематично; уколико је промаши неким случајем, врло је вероватно да неће имати довољно ни простора ни времена да убрза и поново полети и покуша поновно слетање.

Чим додирне палубу, пилот појачава гас до максимума, уместо да га смањи, како би зауставио авион. Ово може деловати супротно логици, али је логика у томе да ако не закачи жицу, авион мора да настави да се креће довољно брзо да би покушао да поново узлети како би покушао слетање по други пут.

За случај да авион из неког разлога не може да ухвати жицу, иза жица се подиже барикада која служи да буквално ухвати авион. Смештена иза четврте жице, смештена је испод палубе и може се подићи за мање од два минута.

Официр за везу при слетању и Фреснелова сочива

Као што је поменуто раније, „Air Boss“ одржава контролу над свим летелицама у кругу од 8 км од носача. Када летелица крене у прилаз за слетање, контрола се предаје другоме – официру за везу при слетању (LSO- Landing Signal Officer). LSO комуницира са пилотом и помаже му да сигурно слети. LSO је у ствари део тима који се налази на малом спонсону названом LSO платформом,  непосредно уз закошени део летне палубе.  LSO тим сачињава по један LSO из сваке ескадриле која се ангажује на летењу тог дана и једног LSO из састава винга. LSO из ескадриле је обично чина поручника бојног брода и може да управља слетањем авиона из своје ескадриле или сличног типа авиона. LSO Винга је обично чина капетана корвете и квалификован је да приземљи било који авион из састава винга. LSO који је задужен за слетање надолазећег авиона комуницира директно са пилотом путем радио везе и користи малу ручицу са прекидачем која се у жаргону назива „краставцем“, помоћу које управља Фреснеловим сочивима. Активирањем прекидача пребацује сочива у „wave off“ мод, сигнализирајући пилоту да дода гас и покуша поновни прилаз.

Оптички систем Фреснелових сочива за слетање (FLOLS) Mk 6 Mod 3 представљао је визуелни референтни систем за слетање на носач авиона. Био је базиран на средству за помоћ у слетању са огледалима, који су развили Британци током Другог светског рата. FLOLS се састојао од низа светала и „лопте“, у жаргону називане „ћуфтом“. Пилоти одређују свој положај у односу на жељену путању према позицији лопте у односу на остала светла. Уколико је лопта изнад светала, авион је превисоко; уколико је испод светала, авион је прениско. Пилот користећи тај систем, заједно са мањим корекцијама од стране LSO, успешно слеће на носач.

Унапређени оптички систем Фреснелових сочива за слетање (IFLOLS) који даје бољу стабилизацију и оштрије, јасније светло, први пут је тестиран на USS George Washington (CVN 73) 1997. године и сада се користи на свим носачима класе Nimitz. Сваки носач је опремљен  и преносним системом сочива за употребу у случају отказа или уништења главног, примарног система.

Хангар

Хангар је смештен непосредно испод летне палубе и заузима приближно 2/3 дужине носача. Дуг је 208,5 м, широк 33м и висок 7,6м. Подељен је на три једнака дела који су међусобно раздвојени низом масивних оклопљених врата са електро погоном која заједно са развијеним системом за гашење пожара служе за ограничавање штете изазване пожаром или експлозијом. Хангар, иако огроман, може да прими око 50 летелица, док су неке увек смештене на летној палуби. Хангари се користе за извођење радова на одржавању и поправци авиона, као и за смештај резервних делова, мотора и допунских танкова за гориво. Одељење за средњи ремонт авиона налази се по крми, иза хангара.

За пребацивање летелица из хангара на летну палубу и обратно служе 4 велика лифта, позиционирана око спољне ивице летне палубе и хангара. Сваки лифт, израђен од алуминијума, дуг је 21,3 до 25,9 м а широк 15,2 м. Сваки лифт има носивост од 47 тона, што је еквивалент два авиона F-14. Лифтови су одељени од хангара тешким челичним вратима, која затварају овалне отворе хангара.

Острво и значајне унутрашње структуре

Главни објект за командовање и контролу на носачу авиона јесте „острво“. Док су различити објекти за вођење борбе смештени у унутрашњости трупа, испод палубе, острво у себи садржи мост, командни мост, и примарну контролу лета. Примарна контрола лета се налази на врху острва. Иза њега се налази отворени део  назван „Vulture’s Row“, одакле посада носача може да посматра активности летачког дела без опасног мешања на палуби. Непосредно испод примарне контроле лета налази се мост, одакле се управља самим носачем. Почевши од носача USS Harry S. Truman, многи показивачи су дигитални, као и саме контроле. На нивоу 08 се налази „Flag Plot“ и то је позиција где командант носача или командант групе можеда прати ток операције.

Носачи USS Ronald Reagan и USS George H. W. Bush имају нешто измењено острво и јарбол. Примарна контрола лета је повећана, са више простора и већим прозорима, док је крмени јарбол пребачен са палубе на острво. Носачи USS Nimitz и USS Dwight D. Eisenhower имају измењена два највиша нивоа острва (један ниво је уклоњен) и нови интегрисани јарбол са кућиштима антена.

Унутрашњост носача је подељена по нивоима, и означени су почевши од палубе хангара. Нивои изнад нивоа хангара означени су бројевима , нпр. палуба 01, палуба 02…, док су нивои испод означени без бројева: друга палуба, трећа палуба итд. Без обзира да ли са нивоа хангара крећете навише или наниже, ниво расте. Простор за ваздухопловно особље налази се одмах испод летне палубе. Ту се налазе просторије за чланове ескадрила, кабине за смештај… До њих се налазе просторије за смештај штаба и командног особља. Оне су означене плавим плочицама и у жаргону се називају „земљом плавих плочица“ имплицирајући да ту нема покрета, проласка „обичних“ чланова посаде.

Одбрамбени системи

Од почетка педесетих година, носачи авиона су када је оружје у питању – дали предност ракетним системима. Може се рећи да се већи део одбране носача авиона базира на укрцаним авионима или на другим бродовима из групе. Носачи се данас нормално ангажују са групом која броји између 3 и 10 површинских бродова, као и нападном подморницом.

Илустрације ради, узећемо USS Abraham Lincoln као део ударне групе носача авиона, која се састоји од носача авиона са својим ваздухопловним вингом CVW 2 и бродова за подршку: крстарица класе Ticonderoga, 4 разарача класе Arleigh Burke и 3 фрегате класе Oliver H. Perry. Сваки брод из групе има своју примарну мисију: противваздушну одбрану, противбродску или противподморничку борбу.

Као додатак овој пратњи, носач располаже ограниченим капацитетима за самоодбрану од напада из ваздуха и испод површине мора. Када је уведен у наоружање 1975. године, USS Nimitz (и USS Dwight D. Eisenhower и USS Carl Vinson) је имао 3 ракетна система за одбрану од тачкастих циљева (BPDMS). Првобитна конструкција је предвиђала уградњу два ракетна система RIM-24 Tartar. Они су замењени двоцевним топовима калибра 76,2 мм, којима је управљано путем директора Mk 56, да би касније били замењени са 4 четвороцевна топа калибра 40 mm Bofors и на крају са BPDMS. BPDMS је користио лансер Mk 25 и ракете RIM-7E-5 Sea Sparrow – дериватив ракете AIM-7E којим су наоружавани авиони.

Противваздушна одбрана брода је унапређена почетком осамдесетих година када је уместо мануелног система за управљање ватром уграђен аутоматизовани систем Mk 91 (укључујући радар Mk 95 у X-опсегу) и почевши од 1980. године додавањем радара за аквизицију циља Mk 23 Mod 3. Радар за аквизицију циља је дводимензионални радар који ради у L-опсегу. Домет овог радара је преко 20 наутичких миља и може да прати истовремено 54 циљева. Лансер BPDMS је унапређен уградњом лансера Mk 29 и савременијих ракета типа RIM-7M. Систем Mk 29, назван унапређени ракетни систем за тачкасте циљеве (IPDMS) или по НАТО класификацији Sea Sparrow, прво је уграђен  на USS Theodore Roosevelt, а касније, током ремонта, уграђен је и на остале носаче из класе. Тренутно су наоружани верзијом RIM-9P.

Почевши од USS Dwight D.Eisenhower 2001. године, Mk 23 је замењен импулсним Доплеровим радаром у X-опсегу SPQ-9B фирме Northrop Grumman. Овај радар има побољшану ефикасност против ракета које лете близу нивоа мора. До сада, овај систем је уграђен на носаче USS Carl Vinson, USS Harry S. Truman, USS Ronald Reagan и USS George H. W. Bush.

Осамдесетих година је уграђен и CIWS Mk 15 Phalanx, оружје последње одбране. То је на платформи монтиран топ система Gatling калибра 20 мм, модел Mk 61A1 са радаром у куполи изнад топа. Phalanx је прво уграђен на USS Enterprise 1980. године, а потом и на USS Theodore Roosevelt у току саме градње носача. Касније је уграђиван на остале носаче из класе, с тим да су на USS Nimitz и USS Dwight D. Eisenhower уграђена три, док је на касније изграђене носаче уграђивано по четири оваква система. CIWS је замењен квалитетнијим системом Raytheon Mk 51 RAM (Rolling Airframe Missile). Mk 51 RAM испаљује ракете RIM-116 која је у суштини ракета AIM-9 Sidewinder са модификованом главом за самонавођење FIM-92. Ракете су смештене у 21-ћелијском ротирајућем лансеру. Систем је прво монтиран на USS Ronald Reagan и USS George H. W. Bush, а потом и на остале носаче из класе. На USS Nimitz и USS Dwight D. Eisenhower су сва три система Mk 15 Phalanx и један NATO Sea Sparrow замењени са два система Mk 15. на USS George Washington, USS Carl Vinson и USS Harry S. Truman је уклоњен по један CIWS и NATO Sea Sparrow да би се извршила уградња Mk 51. Бродови америчке морнарице користе ракету RIM-116B Block I код које је извршена модернизација пасивног и ИЦ самонавођења.

За заштиту од подводних опасности на крми су уграђена два система за ометање торпеда SLQ-25A Nixie. Уграђен 1987. године на USS Carl Vinson и USS Theodore Roosevelt, „Nixie“ је вучени систем који се тегли по крми брода када постоји опасност од торпедног напада. Nixijev задатак је да омета торпедо и одвуче га од брода. SLQ-2B је систем са додатним уређајем за откривање торпеда, званим SLX-1 MSTRAP (Multi Sensor Torpedo Recognition and Alertment Processor) и акустички мамцем LEAD (launched Expendable Acoustic Decoy). LEAD се лансира из лансера Mk 137 система мамаца Mk 36. Експериментални систем за ометање торпеда испитан је на Nimitzu у периоду од 1995. до 2000. године, са мало успеха. Током времена испитивања, носач је био опремљен вученим сензором за детекцију торпеда типа SLR-24, као дела система за ометање торпеда CST-1.

Допунску противракетну заштиту чине 4 система мамаца Mk 36 Super RBOC (Rapid Blooming Off-board Counteermeasures). Mk 36 се састоји из 6 цеви, налик минобацачким, калибра 130 мм распоређених у 2 реда по 3 цеви. Лансирне цеви, ознаке Mk 137, се налазе под углом од 45° (4 цеви) и 60° (2 цеви) како би се обезбедило оптимално покривање. Сваки Super RBOC може да лансира три типа мамаца: SRBOC, који користи мамце за ометање РФ ракета и радара; NATO Sea Gnat, сличан SRBOC-у али са повећаним дометом и већом масом; TORCH, против ракета навођених на топлоту. Лансерима Mk 36 рукује се и управља из станице за електронско ратовање која се налази на мосту.

Електронско ометање се врши помоћу антена SLQ-32(V)4, које се налазе на оба бока брода. Оне детектују и супротстављају се активним претњама, као што су нпр. ракете. SLQ-32(V)4 може да активира диспензер мамаца. Први носачи класе Nimitz су имали уграђене SLQ-17, који су реаговали тако што су стварали „дух“ брода на који би се наводила непријатељска ракета. У комбинацији са пријемником WCR-8 формира гарнитуру SLQ-29. Ови уређаји су замењени уређајима SLQ-32(V)4 почевши од 1997. године, уградњом на USS Theodore Roosevelt.

Електронски системи и радари

Носачи авиона класе Nimitz се ослањају на велики број радара и електронских сензора који се користе како у мирнодопско време, тако и у рату. Ради навигације и комуникације до контроле и вођења наоружања, носачи класе Nimitz су препуни различитим куполама, антенама и радарима од којих је већина смештена на и око структуре острва.  Неке од антена, као што је 10,6 м дуга VHF/UHF антена, налазе се дуж ивице палубе носача авиона. Ове антене су  положене у хоризонтални положај током летења и по потреби се усправљају. Оне су у поступку уклањања са носача. Најзначајнији системи, који се користе за претраживање ваздушног простора, навигацију, контролу приласка летелица и комуникацију – описане су у наредном делу.

Претраживање ваздушног простора

Носачи почевши од USS Theodore Roosevelt закључно са USS Harry S. Truman опремљени су радаром за претраживање ваздушног простора типа SPS-49(V)5. То је дводимензионални радар који као излазну информацију даје даљину и  смер до уоченог објекта. USS Nimitz, Dwight D. Eisenhower, Carl Vinson и Ronald Reagan раасполажу новијим радаром типа SPS-49A(V)1.

Тродимензионални радар за претраживање ваздушног простора је SPS-48C и он је уграђен на свим носачима авиона класе Nimitz, сем на носачима USS George Washington и USS John C. Stennis, који користе радар SPS-48E. Радар SPS-48 омогућује детекцију на великим даљинама (више од 200 миља) и као излазне податке даје даљину до циља, азимут и елевацију.

Претраживање површине

Претраживање површине врши се помоћу радара SPS-67(V)1, унапређеном верзијом радара SPS-10. За потребе навигације, сви носачи класе Nimitz, сем носача USS Theodore Roosevelt који користи Sperry Raster, користе навигацијски радар Furuno 904. Радар SPS-67 је заменио SPS-53 и раније SPS-10, који је био стандардни радар површинске ситуације у време када је USS Nimitz ушао у наоружање. SPS-67 је радар средњег домета који ради у C-опсегу. Перформансе су му побољшане кроз уградњу уског пулсног мода (0,1 микросекунда), што је побољшало резолуцију и детекцију. Помоћ у навигацији дају и радари LN-66, BridgeMaster E(BME) и већ поменути Furuno 904.

Средства везе

Поред VHF/UHF штап антена које су поменуте раније, носачи класе Nimitz имају широк спектар уређаја везе који се углавном ослањају на сателитске везе (SATCOM). Носачи авиона класе Nimitz тренутно располажу следећим уређајима: WSC-3 (UHF); WSC-6 (SHF) за Систем сателитских комуникација система одбране; WRN-6 (GPS); и  USC-38 (EHF) који је отпоран на ометање и са малом вероватноћом пресретања комуникација. Користи се и SSQ-82; SSR-1 FM; WRN-6 GPS пријемник; SRN-9 и SRN-19 морнарички сателитски систем навигације (NAVSAT); и SMQ-11 пријемник сателитске временске прогнозе (TIROS-N).

Већина сателитских пријемника се налази у посебним херметички заштићеним куполама у којима се ради постизања рада у оквиру оптималних перформанси, контролишу  параметри окружења).

Контрола приласка носачу

Носачи авиона се ослањају и на систем радара за контролу/управљање аутоматским системом за слетање на носач авиона (ACLS) како би надгледао и помагао летелицама у завршници прилаза пред слетање. Старији носачи класе Nimitz су користили комбинацију SPN-35A (X-подручје рада, радар за контролу приласка носачу), -41 (за обезбеђење података о путањи лета), -42 (Ка-подручје са пријемником фара за прецизно управљање) и -44 (микроталасни, који користе LSO) радара; SPN-43A/B је започео да истискује SPN-35 од 1996. године. SPS-46 је заменио -42, почевши на USS Theodore Roosevelt. Овај систем има пар антена које су окренуте ка крми и намењене су да помажу пилотима у последњем делу фазе прилажења носачу. Сви носачи класе Nimitz имају радио фар за навођење пилота URN-25 TACAN (TACtical Air Navigation).

Покушавано је да се интегрише електроника и оружни системи бродаинтегришу и тако унапреди заштита брода од опасности, превасходно ракетног напада. Компанија Raytheon је развила Систем самоодбране брода (SSDS) који је повезан са свим сензорима које врод располаже, као што су нпр. радари SPS-49 и SPS-67, лансери мамаца SLQ-32 и Mk 36, са оружним системима нпр. Phalanx, BPDMS и Mk 51 RAM. Први носач на који је уграђен овај систем био је USS Dwight D. Eisenhower 1998. године. Напреднији систем интегрисане одбране је планиран за уградњу на USS Ronald Reagan и USS George H. W. Bush. Sистем је означен као пројект Akcita, и он треба да интегрише мултифункцијски радар, ракете ESSM и напредни интегрисани систем за електронско ратовање (AIEWS). Овај систем би требао да омогући праћење више од 1000 циљева на даљини од преко 245 миља. Можда битнији систем је систем интегрисања – координације свих сензора и оружних система у борбеној групи носача авиона.

Ваздухопловни винг носача авиона

Од почетка поморског ваздухопловства, носач авиона наноси ударце помоћу укрцаних авиона. Ваздухопловни винг носача авиона садржи  мешавину авиона који дају носачу офанзивну компоненту, као и дефанзивну компоненту за ударну групу носача авиона. Када је USS Nimitz ушао у наоружање, сваки носач је крцао две ескадриле ловачке авијације, у почетку F-4 Phantom, a потом F-14 Tomcat, и 3 ескадриле јуришних авиона – две лаке ескадриле авиона A-7 Corsair II и једну ескадрилу средњих јуришних авиона типа A-6E Intruder. Ескадрила Intrudera је обављала и задатке допуњавања горивом у ваздуху, авионима KA-6D. Заједно, ове ескадриле су чиниле језгро офанзивне снаге носача авиона.

Авиони F-14 су својим ракетама великог домета AIM-54 Phoenix и радарима AWG-9 пружали противракетну одбрану пловног састава. Преостали укрцани авиони имали су улогу подршке, пружајући рано упозоравање и ваздухопловно тактичко ометање, као и противподморничку подршку. E-2 Hawkeye, који је ушао у наоружање 1965. године, служио је у функцији „ока у ваздуху“ носача авиона дајући команданту групе потпуну слику ваздушне ситуације стотинама миља око носача. EA-6B Prowler је пратио групе јуришних авиона, пружајући електронско ометање и лоцирање радара и ПВО положаја противника. Од 1984. године, Prowleri су често били наоружани ракетама AGM-88 HARM за уништавање непријатељских радара. Носиоци противподморничких дејстава били су хеликоптери , а почевши од 19975. године и авиони S-3 Viking, који су чинили противподморничку ескадрилу. Коришћењем комбинације сензора, укључујући плутаче, радаре и MAD (детектор магнетних аномалија) могли су да открију, лоцирају и класификују подморницу да би је потом напали торпедом или дубинским бомбама.

Састав ваздухопловног винга се битно променио од прве пловидбе носача USS Nimitz 1975. године. „Конвенционални“ ваздухопловни винг, раније наведен, коришћен је током седамдесетих и осамдесетих година, када су авиони Corsair II замењени авионима Hornet. Током деведесетих година, избацивање из наоружања авиона Intruder изазвао је даље промене у саставу винга, који је сада састављен од ескадриле Tomcata и 3-4 ескадриле вишенаменских авиона F/A-18 Hornet.

Тренутно, ваздухопловни винг чине 44 јуришних авиона – две ескадриле авиона F/A-18A/C (од којих једна ескадрила може бити из састава Маринског корпуса) и две ескадриле F/A–18 E/F Super Hornet; ескадрила од 4 авиона EA-6B Prowler; ескадрила од 4 авиона E-2C Hawkeye; 7 хеликоптера SH-60F/HH-60H Seahawk. Авиони F-35 Lighting II JSF, који се очекује да уђе у наоружање 2015. године, замениће старије F/A–18 C. Почевши од 2010. године врши се замена авиона EA-6B авионима EA-18G Growler, који је дериватив авиона Block II F/A-18F Super Hornet. Такође, почевши од 2014. године, авиони E-2C Hawkeye 2000 замениће авиони E-2D Advanced Hawkeye.

Погон носача авиона

Погонска група носача авиона класе Nimitz налази се на четвртој палуби и под јаким је обезбеђењем. Иако су подаци о погону строго чувана војна тајна, носачи класе Nimitz су погоњени са два нуклеарна реактора типа Westinghouse A4W. Језгро реактора има животни век од 13 година, с разликом што је код USS Carl Vinson животни век продужен на 15 година.

Реактор греје воду под притиском, која даље греје засебну водену петљу и претвара је у пару високе температуре и притиска. Пара покреће турбине, генераторе и помоћне машине и такође покреће и катапулте.  Снага је каналисана у четири осовинска вода дуга 140,8 м, пречника 0,6 м. На крајевима осовинских водова налази се петолисни пропелер пречника 6,71 м масе 29,93 т.

За управљање носачем авиона уграђена су два листа кормила, свако тешко 50 т и високо 8,84 м. Као максимална брзина пловљења носача авиона класе Nimitz објављења је брзина од 30 чв, али се сматра да изнет податак није тачан.

Оперативна историја

Са увођењем носача авиона USS Georga H. W. Bush у оперативу 2009. године завршена је изградња носача авиона класе Nimitz. Иако технички припадају класи Nimitz, USS George H. W. Bush и његов претходник USS Ronald Reagan имају уграђена унапређења која их издвајају од осталих носача из класе.  Уграђен је булб на прамцу и модификовано острво, који ће бити уграђивани и на носаче наредне класе, класе Gerald R. Ford.

Носачи авиона класе Nimitz подлежу комплексном процесу одржавања и сервисирања. Најзначајнији је процес детаљног прегледа и допуне горивом, који се изводи након 25 година оперативне употребе. Током тог периода носач авиона се ремонтује, а нуклеарно гориво замењује. тада се врше и измене у борбеним системима, одбрамбеним оружним системима, рачунарским мрежама и просторијама за смештај посаде. USS Nimitz је први носач авиона који је подлегао овом процесу, у периоду од маја 1997. до јуна 2001. године. USS Dwight D. Eisenhower се на ремонту и замени горива вредним 2,5 милијарди долара нашао у периоду од маја 2001. до марта 2005. године, док је USS Carl Vinson по истом послу боравио у периоду новембра 2005. до прве половине 2009. године. Крајем 2009. године у бродоградилиште је ради ремонта упловио USS Theodore Roosevelt. Након њега, по плану је USS Abraham Lincoln. Након извршеног ремонта, а пре увођења у састав, изводе се испитивања.

Када је реч о новосаграђеним носачима, обично се пре испоручивања морнарици спроводе два поморска испитивања. Прва проба се назива „Builder’s Trial“ у коме брод испловљава на вожњу у трајању 3 до 4 дана током којих демонстрира да ли се брод по карактеристикама налази унутар захтеваних спецификација. Друго испитивање  се назива „Acceptance Trial“. Овим испитивањем руководи независни одбор америчке морнарице, који треба да утврди да ли су брод и посада спремни заборбу и пловљење. Након свих ових испитивања носач се враћа у луку, где се врши преглед свих склопова и утврђују евентуалне грешке, неправилности или неисправности – након чега се приступа отклањању истих.