Ваздушни напад на Бари, децембар 1943.

Ваздушни напад на Бари је име за напад немачких авиона на савезничке бродове у италијанској луци Бари, 2. децембра 1943. Напад је извело 105 немачких бомбардера типа Јункерс Ју-88 из састава 2. ваздухопловне флоте. Постигли су потпуно изненађење, успевши да притом потопе 27 транспортних бродова.

Напад, који је трајао нешто мање од сат времена, избацио је луку Бари из употребе све до фебруара 1944. Постаје познат под именом „Мали Перл Харбор“. Ослобађање бојног отрова, гаса иперита, из једног од потопљених бродова је додатно допринео броју жртава. Америчке и британске власти су прикриле присуство иперита и његове ефекте на жртве напада.

Позадина

Лука Бари је током борбених дејстава 1943. у Италији имала велики значај за логистичку подршку Савезника. Преко потребна муниција и залихе су искрцаване са бродова у луци и потом транспортоване у јединице Монтгомеријеве 8. армије које су настојале да заузму Рим и потисну немачке снаге са полуострва.

Бари је имао неадекватну противавионску заштиту. Нити једна британска ескадрила није базирала у овој зони, а ловачки авиони који су имали Бари у долету су били упућивани на офанзивне задатке и задатке пратње. Противавионска артиљерија, као елемент противваздушне заштите је такође била неадекватна.

Разлог за овако слабу заштиту луке свакако лежи у проценама да је луци претила мала опасност од напада из ваздуха, јер је немачко ваздухопловство, по њима, било преслабо и развучено широм фронта тако да нису у могућности да организују један такав напад на луку. Британци су ишли толико далеко у својим проценама, да је ваздухопловни маршал сер Артур Канингам 2. децембра 1943. на конференцији за новинаре изјавио да су Немци изгубили рат у ваздуху. „Сматрам личном увредом“ рекао је Канингем, „ако непријатељ покуша неку значајнију акцију у овом подручју.“ Ова изјава је изречена упркос чињеници да је немачки 54. ваздухопловни винг „Totenkopf“ у протеклом месецу четири пута бомбардовао Напуљ, као и остале циљеве на Медитерану.

У време конференције за новинаре, на везу у луци се налазило 30 бродова са америчким, британским, пољским, норвешким и холандским заставама. У граду је живело око 250 000 становника. Лука је у ноћи напада била осветљена како би се убрзао искрцај средстава.

Напад

Може се рећи да је идеја за напад на Бари дошла након извиђачког лета Вернера Хана (Werner Hahn) у свом авиону Месершмит Ме-210. Његов извештај о уоченом је потакао Алберта Kеселринга да нареди напад. Кеселринг и његови планери су још раније разматрали напад на савезнички аеродром у Фођи, али на жалост Немаца, они нису располагали са довољно ресурса за напад на тако важан и велики објекат. Фон Рихтхофен – који је командовао 2. ваздухопловном флотом – је предложио Бари као алтернативни циљ. Веровао је да ће уништењем луке успорити напредовање британске 8. армије. Рекао је Кеселрингу да су једини расположиви авиони за напад Јункерси Ју-88 А-4, те да ће моћи да за напад обезбеди 150 авиона овог типа. У вече истог дана, цифра је смањена на свега 105 авиона.

 

Већи део авиона је у напад требао да полети са италијанских аеродрома, али је Рихтхофен желео да употреби и неколико авиона са југословенских аеродрома, у нади да ће заварaти Савезнике. Пилотима је наређено да лете источно до Јадранског мора и да потом окрену на југ и запад, јер су Савезници очекивали нападе са севера.

Напад је почео у 1925 часова, када су два од три немачка авиона кружила изнад луке на висини од 3 000 метара и избацивала алуминијумске траке којима су ометали савезничке радаре. Избацили су и осветљавајуће ракете, које нису ни биле толико потребне јер је лука већ била осветљена са земље.

Немачки бомбардери су постигли потпуно изненађење, тако да су могли да гађају луку са великом прецизношћу. Погоци у два брода за транспорт муниције су изазвали толико јаку експлозију да су попуцала стакла на кућама која су од места експлозије била удаљена неких 11 км. Покидана је инсталација за гориво која је била развучена преко мола и убрзо је дошло до паљења источеног горива. Пожар се брзо ширио и кренуо да захвата бродове који би иначе у овом нападу прошли неоштећено.

Двадесетосам теретних бродова са више од 31 000 тона терета је потопљено или уништено; три брода са још 6 800 т су касније спашени. Још дванаест бродова је оштећено. Лука је била затворена наредне три недеље, а у употребу је поново ушла фебруара 1944. Све подморнице које су базирале у Барију прошле су без оштећења.

Један од уништених бродова је био транспортни брод класе Либерти – USS John Harvey, који је носио тајни товар – бомбе пуњене иперитом. У товарном простору се налазило 2000 бомби М47А1, свака са по 27-32 кг иперита. Овај товар је био намењен европском ратишту. Савезници су намеравали, према каснијем признању, да га употребе у случају употребе бојних отрова од стране немачких снага у Италији. Уништење брода је за последицу имало ослобађање иперита у лучком акваторију која је већ била загађена просутим погонским материјалом са осталих бродова.  Многи чланови посаде погођених бродова, који су спас потражили у скоку у воду, били су контаминирани иперитом који се лепио за замашћене униформе. Део иперита се ослободио у атмосфери и направио облак пара бојног отрова. Рањеници су извлачени и з воде и слати на медицинску обраду у болницу, не знајући да се заправо ради о бојном отрову. Медицинско особље је првенствено збрињавало људство са повредама од експлозија и опекотинама. Мало, готово нимало пажње није обраћано на оне који су били прекривени уљем. Многе повреде које су настале продуженим излагањем ипериту би биле умањене пресвлачењем и испирањем, до чега тада није дошло.

Први симптоми тровања иперитом су се појавили за мање од једног дана, и то код 628 чланова посаде и медицинског особља. Симптоми су се односили на слепило и опекотине. Развој догађаја је додатно закомпликован пристизањем стотина цивила које је такође требало медицински збринути. Америчка војна команда је желела да прикрије присуство муниције са иперитом од Немаца, тако да је било мало тачних информација о узрочницима повреда. Скоро цела посада америчког транспортног брода USS John Harvey је погинула, так ода није било никога ко би могао да објасни присуство укуса белог лука, које је примећено од стране спасиоца.

Прве податке о стварном узрочнику тешког стања код повређених дао је потпуковник Стјуарт Френсис, специјалиста за хемијско ратовање. Проучавајући позиције на којима су се налазили повређени у време напада Немаца на луку, тачно је утврдио позицију опасног товара на броду USS John Harvey,  а након проналасака фрагмента бомбе M47A1 је потврдио и податке о постојању иперита.

До краја месеца, 83 од укупно 628 хоспитализованих је подлегло повредама. Број цивилних жртава није било могуће тачно утврдити, јер је већина избегла рођацима, склањајући се из града.

Амерички разарач USS Bistera, лако оштећен, је део преживелог људства извезао из луке али је током ноћи примећено слепило и хемијске опекотине, тако да је морао да уплови у луку Таранто.

Прикривање

У почетку, америчка команда је покушала да прикрије несрећу, страхујући да ће Немци кад то чују пожелети да употребе бојне отрове. Ипак, било је превише сведока који би сачували тајну, тако да су Американци у фебруару издали саопштење у коме су признали да САД нису имале намере да користе хемијско оружје, сем у случају да Немци први употребе слично оружје.

Генерал Ајзенхауер је одобрио извештај пуковника Френсиса. Черчил је, међутим, наредио да се униште сва британска документа, када је као узрок смрти људства наведен „опекотине услед дејства непријатеља“.

Ознака тајности са америчких извештаја о нападу Немаца уклоњена је 1959, али су подаци били оскудни све до 1967. Британска влада је тек 1986. коначно признала преживелима да су били изложени отровном гасу и одобрили исплату њихових пензија сходно томе.