Период између два светска рата

Немирне „мирне године“

У годинама између два светска рата битно се изменила политичка слика света у поређењу са предратном. Пре Првог светског рата постојао је само капиталистички систем, а у рату су се бориле једне капиталистичке земље против других ради нове поделе света и интересних сфера. После завршетка тог рата, у Русији је победила октобарска револуција и на једној шестини Земљине површине уведен је социјалистички систем. После неуспеле војне интервенције против младе социјалистичке републике, капиталистичке земље морале су се помирити са постојањем Совјетског Савеза, али страх од јачања левичарских снага у сопственим земљама навео је неке капиталистичке земље да подупиру оне снаге које су обећавале најбеспоштеднију борбу против комунизма: фашисте. Данас знамо да су догађаји текли затим прилично друкчије него што је очекивала владајућа буржоазија, првенствено у Немачкој и Италији. Јачање крајње десничарских агресивних режима у две значајне европске земље није, међутим, одговарало ни владајућим круговима осталих европских капиталистичких земаља, а понајмање оним највећим: Француској и Великој Британији. Развила се веома компликована политичка игра, са повременим померањима улево и удесно, а најчешће на рачун малих и сиромашнијих европских земаља. И што се фашистичка агресија ближила и постајала све очигледнија и већ неизбежива, то замршенији су бивали политички маневри и спекулације: ко ће да стане на коју страну, макар и привремено. Игра је, у ствари, почела још пре завршетка Првог светског рата. Како се ближио крај Првог светског рата и повећавали изгледи за коначну победу сила Антанте, утолико су њене чланице посебно Француска, Велика Британија, Италија, Јапан и Сједињене Америчке Државе, чешће и отвореније истицале своје претензије и појачавале закулисну игру и отворену борбу за њихово остварење.

После дуготрајних преговора, убеђивања и претњи, мировни уговор са Немачком потписан је у Версају 28. јуна 1919. После тога уследила је серија потписивања мировних уговора са побеђеним државама које су припадале Централним силама. Сви ови мировни уговори нису нимало ублажили основне супротности капиталистичког света, због којих је и букнуо Први светски рат, већ су довели до борбе за нове интересне сфере, тржишта, изворе сировина и стратегијске војне базе. Створено је неколико нових држава у Европи, као што су Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Чехословачка, Пољска, али је остало и низ нерешених етничких, економских и политичких проблема. Француска је извукла највећу корист. Поред територијалних добитака у Европи, Азији и Африци, успела је да обезбеди свој економски и политички утицај на новостворене или проширене државе на истоку и југоистоку Европе. И Велика Британија је добила знатан део колонија и поседа и још више ојачала своје позиције у свету.

Стечене позиције су Француска и Велика Британија настојале пошто-пото да очувају. Оне су прихватиле предлог америчког председника Вудроа Вилсона да се организује Друштво народа. На мировној конференцији 28. априла 1919. године усвојен је предлог Статута Друштва народа. САД, међутим, нису постале члан Друштва народа, јер је амерички конгрес одбио Вилсонов предлог.Тако су Француска и Велика Британија добиле одлучујућу улогу. Совјетски Савез и Немачка и неке друге државе такође нису у почетку биле чланице Друштва народа, па нису ни учествовале у решавању најважнијих светских проблема. Због таквог састава и улоге, Друштво народа није могло да решава међународне сукобе и да се успешно бори за очување мира у свету, већ је постало инструмент француске и британске политике. Наслеђене и новостворене противречности капиталистичког света све више су се заоштравале. Велика Британија, Француска и САД су настојале да задрже, заштите и прошире стечена права. Италија и Јапан нису били задовољни резултатима мировних конференција и очекивали су повољну прилику да напусте Друштво народа и да предузму потребне економске, политичке и војне мере ради задовољења својих империјалистичких циљева. Немачка, Аустрија, Бугарска, Мађарска и Турска, као побеђене државе, такође нису биле задовољне наметнутим мировним уговорима. Врло брзо су почеле да изигравају њихове одредбе, да одлажу репарациона плаћања и да се међусобно повезују ради организације заједничке борбе за ревизију или измену мировних уговора. Највећа неправда је учињена Совјетском Савезу. Он није позван у Париз на мировну конференцију, није примљен у Друштво народа, а нека његова подручја су мировним уговорима и нагодбама англо-француске буржоазије, прикључена другим државама. Зато је и оправдано мишљење да Версајски и остали мировни уговори нису учинили крај рату, већ су, напротив, продубили и проширили постојеће противречности у свету, носећи у себи клицу новог светског сукоба.

Да би ослабиле Совјетски Савез и угушиле антиколонијални и међународни раднички покрет, Француска, Велика Британија и САД прећутно су прелазиле преко агресивних планова Немачке, Италије и Јапана. У ствари, они су Вајмарску Немачку Републику усмерили као брану против снажења револуционарног покрета и зато подстицали милитаристичко-реваншистичке кругове. Велика Британија се на Лондонској конференцији 1924. године заложила за обнову економског и финансијског потенцијала Немачке и предложила смањење њених репарација. Крупним зајмовима, Немачка је убрзо изашла из тешкоћа ратних последица и сврстала се у ред држава значајне економске снаге. Локарнским уговором из 1925. године гарантован је интегритет граница Немачке, а годину дана касније примљена је у Друштво народа.

Италију је после рата захватио снажан револуционарни талас, који је довео до оружаног сукоба између радника и фашиста, које су потпомагали индустријски магнати и пољопривредни велепоседници. Фашисти су наоружали и опремили 60 000 људи и у октобру 1922. кренули на Рим. Италијански краљ Виторио Емануеле поверио је мандат за састав нове владе фашистичком вођи Бениту Мусолинију. Тако је у Италији наступио период фашистичке владавине. Нови режим почео је отворено да захтева ревизију мировних уговора и да изражава претензије на формирање новог великог Римског Царства. Непосредни циљеви фашистичке Италије били су превласт у Средоземном мору, доминантна улога на Балкану и стицање нових колонија. Тамо где непосредно нису биле угрожене, Француска и Велика Британија су подржавале Мусолинијеве захтеве. Италија је 1924. године анектирала Ријеку, а пре тога отела од Албаније острво Сазан на улазу у Валонски залив, а добила је и Додеканез. Накнадним уговором, 1927. године, Италија је обезбедила право да доведе своје трупе на територију Албаније. Непосредно после завршетка Првог светског рата Јапан је, држећи се девизе: „Азија Азијатима“, усмерио своје напоре на проширење свог утицаја на Далеком истоку, првенствено у Кини. На Вашингтонској конференцији Јапан је формално прихватио неке међународне обавезе у корист САД, али је после конференције убрзано повећавао свој војни потенцијал, припремајући се за освајања нових територија. Насупрот таквој јапанској политици, САД и Велика Британија градиле су војне базе на подручју Пацифика и указивале велику економску и финансијску помоћ кинеским генералима, посебно Чанг Кај Шеку. Победоносним завршетком грађанског рата, Совјетски Савез је убрзано настојао да савлада крупне тешкоће у обнови и индустријализацији земље, борио се против политичке и економске блокаде и предузимао мере за нормализацију односа са другим државама. У наредним годинама СССР је потписао више трговинских споразума и успоставио дипломатске односе са низом земаља. Совјетске делегације су све чешће присуствовале међународним конференцијама. И док је Совјетски Савез, поступно али непрекидно, консолидовао своју унутрашњу ситуацију и међународни положај, капиталистички свет је доживео још један тежак поремећај. Била је то велика економска криза која је почела 1929. и трајала све до 1933. године. Криза је најпре захватила Пољску, Румунију и остале балканске државе, затим САД, Јапан и Кину, а 1930. је тешко погодила и државе западне Европе. Због хиперпродукције робе, многа индустријска предузећа пропала су или су смањила производњу. Власници су масовно отпуштали раднике с посла, тако да је укупан број незапослених радника у свету достигао цифру од 30 милиона. Ова највећа и по последицама најтежа привредна криза у историји капитализма, највише је погодила Сједињене Америчке Државе. Почетком 1933. године у САД је било 14 милиона незапослених. Када је у САД победила Демократска странка, у новембру 1932, почела је да спроводи Рузвелтову „Њу Дил“, тј. привредну политику која је требало да ојача економску и финансијску моћ земље. Америчка влада организовала је велике јавне радове и изгласала неке социјалне законе, тако да се већ 1933. године осетило извесно побољшање животних и радних услова.

Иако је велика криза пореметила економске односе, она је ипак, или управо због тога, имала веома снажне политичке реперкусије. Појачана је борба за тржишта, сфере утицаја и извоз капитала. Повећавају се издаци за наоружање. Мале државе доспеле су у већу зависност од великих, колоније се више исцрпљују, а масе диференцирају. Још више су се заоштрили односи између појединих империјалистичких држава и њихових поседа, између радника и капиталиста, између сељака и земљопоседника, између капиталистичког и социјалистичког друштвено-политичког система. Све је то утицало да су се током велике економске кризе појавиле и прве варнице које су претходиле Другом светском рату. Силом оружја, ратовима, почеле су се разрешавати супротности тадашњег света.

На ратну сцену први је ступио Јапан. Први је почео оружану борбу за нову поделу света. Искористио је заузетост западних велесила око савлађивања економске кризе, слабост Друштва народа и неслогу између САД, Француске и Велике Британије, па је 1931. године отпочео агресију против Кине. Кренуо је на Манџурију, да би се дочепао веома богате области и претворио је у базу за даља освајања, тј. за стварање „великоазијског животног простора“. До марта 1932. године Јапанци су окупирали читаву Манџурију и од ње створили марионетску државу Манџукуо. Већ идуће године Јапан је иступио из Друштва народа да би избегао и формално полагање рачуна за своје поступке пред међународном јавности. Интересима САД, Велике Британије и Француске у том делу света Јапан је задао тежак ударац, а у Друштву народа изазвао озбиљну кризу. Жариште светских збивања се у међувремену пренело у Европу, тачније у Немачку. Велика економска криза тешко је погодила ову земљу у којој је 1931. било више од шест милиона незапослених. Економска криза је изазвала и политичку. Под претњом растућег незадовољства радничке класе и њеног организованог револта, немачки индустријски и финансијски капитал пружа пуну подршку националсоцијалистичкој партији. Њен вођа Хитлер је 30. јануара 1933. године постао канцелар Немачке, а 19. августа 1934. приграбио је и функцију шефа државе и сву власт, проглашујући се вођом – Фирером немачког народа.

Чим су дошли на власт, нацисти су почели да спроводе страховити терор, убиства. депортације, уништавање свих противника режима, посебно комуниста и других антифашиста. Да би добила одрешене руке за своју освајачку политику и ратне припреме, нацистичка Немачка је у октобру 1933. године напустила Друштво народа, а 1935. године једностраним и самовољним декретом одбацила сва ограничења наметнута Версајским мировним уговором. Немачка се отворено и ужурбано наоружавала и вршила систематску војну обуку, тако да је убрзо постала велики војни логор и џиновски ратни арсенал. Територијални експанзионизам је основна карактеристика спољне политике нацистичке Немачке, јер је за свој кључни проблем прокламовала добијање „животног простора“. Решење налази у освајању Европе, првенствено територија на истоку, где леже плодне земље, богати извори сировина, куда је и од раније била усмерена немачка експанзија. Поред тога на истоку Европе се налази и Совјетски Савез, чије је уништење нацистичка Немачка себи поставила као један од главних задатака. Реализација немачких планова на истоку и западу Европе почивала је на комбинацији употребе оружаних снага, терора, националсоцијалистичке пропаганде, уцена и активности пете колоне.

Друштво народа није било способно да заустави фашистичку агресију ни у Европи ни на Далеком истоку, јер између Велике Британије и Француске, због међусобне конкуренције, није било сагласности у најважнијим питањима тадашњег света. Велика Британија и даље је наставила политику одржавања постојеће равнотеже сила у свету и попуштања агресорима. Она је с нацистичком Немачком у јуну 1935. године потписала чак поморски споразум којим је дозволила повећање немачке ратне морнарице, супротно одредбама донетим у Версају. Такву ситуацију у Европи и свету у пуној мери је почела да користи и фашистичка Италија. Ради стварања свог источноафричког царства, она је 1935. године извршила агресију на Етиопију. Уз примену најбруталнијих метода ратовања, фашистичка Италија је 1936. године освојила Етиопију. После седам месеци ратовања скршен је херојски отпор етиопске војске. Узалуд је, у међувремену, Друштво народа осудило италијанску агресију на Етиопију и одредило економске и финансијске санкције, јер због попустљивости француске и британске владе, оне нису примењиване. Три године касније, 1938, Француска и Велика Британија признале су италијанску анексију Етиопије.

Јачање фашизма распламсало је разна реваншистичка и националистичка стремљења и у другим државама пораженим у Првом светском рату. Руководећи кругови у Бугарској и Мађарској све више се приближавају нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. Крше клаузуле мировних уговора и јачају своје оружане снаге. Суочене с таквим развојем догађаја, а првенствено због отворених реваншистичких аспирација Бугарске, Југославија, Румунија, Грчка и Турска закључиле су 1934. године Балкански савез ради учвршћења мира и одржавања постојећег територијалног ста- туса на Балкану. Али, ни тај савез неће оправдати своје постојање, као ни Мала антанта формирана у првим годинама после првог светског рата.

Совјетски Савез примљен је у Друштво народа у септембру 1934. године и настојао је да живом дипломатском активношћу ради на спречавању фашистичке агресије. Антифашистичко расположење у свету расло је упоредо са јачањем фашизма. На Седмом конгресу Коминтерне 1935. године, после детаљне анализе ситуације у свету и исцрпног реферата Георгија Димитрова, констатовано је да свим демократским и слободним народима света највећа опасност прети од фашизма. Свим комунистичким партијама је препоручено да се најенергичније ангажују за формирање народних фронтова ради одбране од растуће фашистичке агресије. Светско јавно мнење све оштрије и организованије устаје против фашистичког зла, а комунисти су иницијатори и главни поборници уједињавања напредних снага у борби против фашизма. У Француској и Шпанији је 1936. године дошло до победе Народног фронта. Али реакционарне снаге Шпаније, првенствено у њеним војним круговима, биле су још снажне, а млада република још недовољно консолидована и суочена с огромним привредним тешкоћама наслеђеним од претходног монархистичког режима. Фашистичку побуну под руководством генерала Франка почеле су јединице стациониране у Шпанском Мароку, 17. јула 1936. Већ наредног дана побуна се пренела и у Шпанију. Циљ је био јасан: зауставити прогресивна кретања и срушити владу Народног фронта.

Франку су одмах притекле у помоћ фашистичка Италија и нацистичка Немачка слањем трупа и ратног материјала. Велика Британија и Француска нису предузеле никакве кораке против ове фашистичке интервенције. Штавише, својом политиком „немешања“ у унутрашње ствари Шпаније, само су ишле на руку фашистима. У Шпанију су из 53 земље света дошли добровољци да помогну шпанском народу у борби против фашизма, за одбрану Републике. Међу њима било је 1750 Југословена.

Комунистичка партија Југославије је, наиме, већ крајем јула 1936. позвала народе Југославије да помогну шпанском народу и организовала одлазак добровољаца и слање материјалне помоћи легалној шпанској влади. Око хиљаду југословенских добровољаца погинуло је у шпанском националноослободилачком рату, а око 300 их је рањено.

Међутим, ни сва међународна солидарност са шпанским републиканцима, па ни спремност велике већине шпанског народа да брани Републику нису могли да се успешно супротставе снажнијој војној сили. Користећи се војном и материјалном надмоћношћу, подршком Немачке и Италије, као и слабостима и немоћи Друштва народа, Франко је 1939. године успоставио фашистички режим у Шпанији. Али без обзира на доживљени пораз, шпански ослободилачки рат оставио је дубоке утиске и имао значајни утицај на бројне ослободилачке и прогресивне покрете уочи и у току Другог светског рата. И око 250 југословенских добровољаца, који су успели да се под најтежим условима врате у Југославију, одиграли су својим искуством стеченим на шпанским бојиштима значајну улогу у народноослободилачком рату.

У тим годинама, мира није било ни на другом крају света. Средином 1937. године милитаристички Јапан прешао је у општу офанзиву у Кини. За годину дана освојио је најбогатије области, главне железничке линије, луке и градове Кине. Иницијативу Комунистичке партије Кине о стварању јединственог антијапанског фронта Куоминтанг је прихватио у септембру 1937. године. Друштво народа је поново покушало да интервенише против јапанске агресије у Кини, али све је остало на препоруци да Јапан потражи мирно решење за спорна питања, значи – без резултата. Како ни САД, Велика Британија и Француска нису ништа директно предузеле против Јапана, иако су његовом експанзијом били угрожени њихови поседи у пацифичкој области, охрабрени милитаристички јапански кругови покушали су да продру и даље, на територију Совјетског Савеза и у Монголију. У рејону језера Хасан, средином 1938, јединице Црвене армије, после огорчене борбе, избациле су јапанског агресора. Јапанци су поражени и у агресији против Монголске Народне Републике. После оба пораза, Јапан се више није осмелио да напада совјетске и монголске просторе. Европа се тих година брзим корацима приближавала рату. Немачка је умела да искористи попустљивост западних великих сила и антисовјетско расположење њихових владајућих кругова, па се ужурбано наоружавала и припремала за оружани сукоб. Била је већ изградила модерне оружане снаге у јачини од 36 дивизија, и стварала снажно ваздухопловство и најсавременију ратну морнарицу. Друштво народа само је констатовало да је Немачка повредила одредбе Версајског мировног уговора. Ништа није предузето ни када је немачка војска извршила ремилитаризацију Рајнске области у марту 1936. године. Немци су на граници према Француској градили утврђену Зигфридову линију.

Још у октобру 1936. у немачком Генералпггабу изграђен је ратни план за окупацију Аустрије. У фебруару 1938. године Хитлер је у Рајхстагу патетично изјавио да не може бити равнодушан према судбини десет милиона Немаца у Аустрији и Чехословачкој. Тиме је дефинитивно морало да постане јасно да се свет налази пред новом немачком агресијом, новим ратом. Иако је, приликом потписивања немачко-аустријског уговора 1936. године, Хитлер дао свечано обећање да се неће мешати у унутрашње ствари Аустрије, он је у фебруару 1938. у Берхтесгадену приморао аустријског канцелара Шушнига да за министра унутрашњих послова постави Сајс-Инкварта, вођу аустријских нациста. Плашећи се плебисцита који је за 13. март заказао Шушниг, Хитлер је два дана пре тог датума ултимативно захтевао Шушнигову демисију и постављање Сајс-Инкварта за аустријског канцелара. Нови канцелар образовао је нацистичку владу Аустрије и позвао немачке трупе да дођу у Аустрију. Хитлер и Сајс-Инкварт су 13. марта 1938. објавили припајање (Аншлус) Аустрије Трећем Рајху.

Упоредо са одвојеним припремама за своја агресивна наступања, фашистичка Италија и нацистичка Немачка почињу све тешње да сарађују и да се разним уговорним обавезама чврсто везују једна уз другу. Такозваним Октобарским протоколом о војној и политичкој сарадњи, октобра 1936. године, Немачка и Италија су образовале Осовину Рим-Берлин. Месец дана касније, Немачка и Јапан закључиле су Антикоминтерна пакт, којем је годину дана касније, приступила Италија, а 1939. године Мађарска и Шпанија. Антикоминтерна пакт је окупљао фашистичке државе за борбу против међународног радничког покрета и свих других прогресивних снага и предвиђао тесну сарадњу чланица пакта против Коминтерне. Пакту је прикључен специјални тајни протокол који је предвиђао заједничке мере за борбу против Совјетског Савеза и обавезивао уговорне стране да с њиме не потписују политичке уговоре. Антикоминтерна пакт формално је престао да важи закључењем совјетско-немачког пакта о ненападању, 23. августа 1939. године. Месец дана после тога, Немачка, Италија и Јапан закључиле су Тројни пакт којем је основни циљ био остварење светског господства фашистичких сила. На изглед јединствену Осовину Рим-Берлин-Токио све више су, међутим, подвајали посебни интереси: Немачку је интересовала Европа, Италију подручје Медитерана, Балкана и Африке, а Јапан је гледао изнад свега своје интересе на Далеком истоку и Пацифику.

И док су Италија, после освајања Етиопије, а Јапан, после успеха у Кини и неуспеха против Совјетског Савеза и Монголије, били привремено застали и чекали неки свој нови „велики тренутак“, Немачка је, корак по корак, без употребе оружја, али претњом оружјем, газила европске земље. После Аустрије, што се, уосталом, дало наслутити и из оног већ поменутог Хитлеровог говора у Рајхстагу, у фебруара 1938, на реду је била Чехословачка. Нахушкани из Берлина, Немци у Чехословачкој, нарочито они у Судетима, почели су да у пролеће 1938. воде отворену пропаганду за самоуправу, а затим и за присаједињење Немачкој. Одговарајући на претеће немачке провокације и подмуклу активност судетских фашиста, Чехословачка је у мају 1938. наредила мобилизацију неких класа резервиста. Али у Берлину је већ била разрађена директива „Грин“ за напад на Чехословачку најкасније до 1. октобра 1938. На великом митингу у Нирнбергу, 12. септембра, Хитлер је грубо напао Чехословачку. Остајући и овог пута доследна политици попуштања, британска влада премијера Чемберлена контактирала је са нацистичком Немачком и нудила помирљиве предлоге за решење судетске кризе. Видевши слабост и попустљивост Велике Британије и Француске, Хитлер је постао још безобзирнији, повећао је своје захтеве, форсирао војне припреме, уцењивао и најзад присилио Чемберлена и француског премијера Даладјеа да дођу у Минхен и прихвате свршену ствар. Совјетски Савез, који није био позван у Минхен, ставио је до знања да ће помоћи Чехословачкој ако то уради и Француска. Тридесетог септембра 1938. године потписан је Минхенски споразум, којим су западне силе жртвовале Чехословачку. Да би придобиле Хортијеву Мађарску за своје даље освајачке планове, Немачка и Италија су тзв. Првом бечком арбитражом приморале Чехословачку да уступи Мађарској део Словачке и Поткарпатске Русије. Хитлер, међутим, ни с тиме није био још задовољан. У марту 1939. године немачке трупе су окупирале Чешку и Моравску, а од Словачке формирале марионетску творевину фашисте Тисоа.

Паралелно са тим, нацистичка Немачка послала је ултиматум Литванији и натерала је да јој 22. марта 1939. уступи Мемелску област.

Да не би сувише заостала за својим „великим братом“ – нацистичком Немачком – Италија се поново покренула у напад. Користећи се благонаклоношћу југословенске владе, Италија је 7. априла 1939. године изненада напала Албанију и припојила је италијанској круни. Тако су италијанске трупе широким фронтом избиле на границе Југославије, што је, уз већ распоређене немачке трупе на југословенским границама у Караванкама, још више погоршало ионако тешку политичку и војну позицију Југославије.

Како су све ове фашистичке агресије прошле без реперкусија за агресоре, нормално је било да је Немачка стекла, ако не баш убеђење, а оно барем основану наду да ће и даље моћи да некажњено хара Европом захваљујући супротностима интереса европских велесила и, пре свега, играјући на карту тобожње заједничке угрожености од Совјетског Савеза.

Зато је Немачка још крајем марта 1939. Пољској поставила захтев да јој врати Данциг (Гдањск) и да јој дозволи успостављање слободног пролаза преко пољског коридора са Источном Пруском. Пољска је енергично одбила тај захтев. Тек тада су Велика Британија и Француска коначно увиделе да их агресија фашистичких сила, посебно Немачке, непосредно угрожава. Велика Британија је, да би показала Немачкој да није више спремна да мирно гледа њена освајања, гарантовала интегритет пољских граница и склопила с Пољском споразум о узајамној помоћи. Француска је потврдила од раније потписан француско-пољски савез. На то је Немачка, 29. априла 1939, одбацила немачко-пољски акт о ненападању из 1934. године и немачко-британски поморски уговор из 1935. године. Било је јасно: Европа се налази на самој ивици великог ратног понора. У том тринаестом часу британска и француска влада увиделе су значај могућих контаката са Совјетским Савезом. Понудиле су Москви закључење политичких уговора и одбрамбених савеза, али сагласност ипак није постигнута. Сувише неповерења се годинама нагомилавало и предубок јаз се створио између европских капиталистичких велесила, на једној, и једине социјалистичке земље, на другој страни. Совјетски Савез, осим тога није још био спреман за ратовање. Требало му је да добије на времену. Обезбедио је то склапањем уговора о ненападању с Немачком, који је потписан у Москви 23. августа 1939.

Пошто је отклонила бојазан од англо-француско-совјетског повезивања, а убеђена да ће западне силе и даље остати при декларативним протестима, нацистичка Немачка је 1. септембра 1939. године напала Пољску. Али овог пута Немачка је направила погрешну рачуницу. Велика Британија и Француска су 3. септембра објавиле рат Немачкој, пошто се Берлин није одазвао њиховом ултиматуму да обустави рат у Пољској. Наредних дана су британски доминиони – Аустралија, Јужноафричка Унија и Канада – такође објавили рат Немачкој. Почео је Други светски рат.