SdKfz 2 kleines Kettenrad, где је SdKfz скраћеница за Sonderkraftwagen тј. специјално возило и kleines Kettenrad, у преводу мали полугусенични мотоцикл, развијен је за потребе наоружавања нове немачке армије и њених падобранских јединица. Требао је бити коришћен као лаки артиљеријски трактор. Намера Немаца је била да га користе за вучу противтенковског топа калибра 37 мм (3.7-cm Pak 35/36) развијеног такође за потребе падобранских јединица и читаве фамилије лаких бестрзајних топова који су били у развоју, опет за падобранске јединице.

Први полугусенични мотоцикл је ушао у наоружање 1941. Почетни модел је носи ознаку NSU-101 и био је мало али компликовано возило које је могло носити три војника, укључујући и возача. Релативно дуге гусенице су покривале већи део бокова возила, а мотор је био смештен испод и иза возача. Два војника су могла бити смештена на задњем делу возила, окренути лицем ка задњем делу возила, а опрема је вучена, закачена на куку на задњем делу возила. Поред лаких артиљеријских оруђа, возило је могло вући и специјално конструисану лаку приколицу. Приколицом се могла превозити муниција, гориво, али често су се знала извадити седишта за превоз људства како би се направило више места за транспорт залиха.

До уласка овог возила у наоружање, немачке падобранске јединице су већ извршиле напад на Крит. Након тога, немачке падобранске јединице су се бориле као и друге јединице, и њихова потреба за артиљеријским тракторима више није била велика. Сходно томе, полугусенични мотоцикл се користио као возило за снабдевање у случајевима када је употреба уобичајених транспортних средстава била отежана. Овај полугусеничар је снабдевао јединице пролазећи преко терена који се чинио потпуно непроходан. Ипак, овде је долазила до изражаја њихова мана – могли су утоварити свега 450 кг терета. Због овога је било предлога да се направи већ верзија возила. Ова верзија би била погоњена снажнијим мотором, а могло би да превози 5 лица, или томе еквивалентан терет. Овај модел је 1944. годину дочекао у фази конструисања. Те године су полугусенични мотоцикли проглашени за луксуз који Вермахт не може приуштити себи.

Она возила која су коришћена 1944, служила су до краја рата. Поред основне верзије, постојала је верзија за брзо полагање жичних веза између командног места и ватрених положаја. Била је врло препознатљива по великом калему кабла на средини возила. Ова верзија је имала две подверзије, у зависности од дебљине кабла (SdKfz 2/1 и SdKfz 2/2).