Лако оклопљено возило Sd.Kfz. 250

Sd.Kfz. 250 (нем. Sonderkraftfahrzeug 250 – специјално моторно возило) је лако оклопљени полугусеничар, по изгледу врло сличан габаритнијем возилу – Sd.Kfz. 251. Највећи број варијанти возила био је са отвореним кровом, са вратима на задњој страни возила. У наоружање је усвојен 1939, као стандардно возило полугусеничар.

Возило је настало на основу потребе немачких оружаних снага за возилом које би пратило тенкове у нападу. Ову потребу је кроз захтеве формулисао немачки инспекторат за моторизоване јединице, а задатак за пројектовање потребног возила је поверен компанији Demag.

Први Sd.Kfz. 250 је произведен у Руру, у фабрици Demag AG, мада су касније у производњу овог возила укључени и други концерни. За основу возила је узет модел Sd.Kfz. 10 leichter Zugkraftwagen, коме је додата оклопна заштита (од 6 до 14,5 мм) са отвореним кровом. У возило се, поред возача, могло сместити још пет војника.

У поређењу са већим моделом, ознаке Sd.Kfz. 251, полугусеничар Sd.Kfz. 250 је произвођен и коришћен у мањем броју, али је број произведених примерака ипак импресиван; у периоду од 1942. до 1944. је произведено 5930 комада, у 14 званичних варијанти. Главним моделом ове серије возила се може назвати модел Sd.Kfz. 250/1, са шесточланом посадом, наоружан са два митраљеза.

Након овог, произвођени су модели који су се међусобно разликовали по уграђеној радио станици (Sd.Kfz. 250/3), телефонским уређајима (Sd.Kfz. 250/2) и различитим комбинацијама наоружања. Возило је наоружавано широким спектром наоружања, од минобацача калибра 81 мм (Sd.Kfz. 250/7) до противавионског топа калибра 20 мм (Sd.Kfz. 250/9). Можда је најчудније наоружан био модел Sd.Kfz. 250/8, наоружан краткоцевним тенковским топом калибра 75 мм (са ране верзије тенка PzKpfw IV) и спрегнутим митраљезом калибра 7,92 мм.

Две верзије возила су се разликовале по ознаци од осталих. Једна верзија, ознаке Sd.Kfz. 252, је била транспортер муниције са приколицом и она се налазила у саставу батерија јуришних топова. Унутрашњост возила је била прилагођена задатку возила и израђено је свега неколико примерака пре него што су закључили да тај задатак могу извршавати и остале верзије овог возила, тако да је ускоро био замењен моделом Sd.Kfz. 250/6 који је крцао 70 граната калибра 75 мм.

Друга специјална верзија је носила ознаку Sd.Kfz. 253 и она је, пошто је служила као осматрачница за потребе батерија јуришне артиљерије, имала сет радио уређаја који су је разликовали од осталих верзија. Од осталих верзија возила издвајале су се верзија Sd.Kfz. 250/9  – извиђачко возило са специјалном куполом, Sd.Kfz. 250/12 – артиљеријска осматрачница, лаки противоклопни модели наоружани пт топом 37 мм (Sd.Kfz. 250/10) или тешком пт пушком калибра 28 мм (Sd.Kfz. 250/11) и различити типови командних возила и возила везе.

Од незваничних верзија, издвајала се верзија наоружана противавионским топом калибра 20 мм и противтенковским топом калибра 50 мм.

Возила серије SdKfz 250 су била популарна возила и остала су у серијској производњи до самог краја рата. Били су скупи за производњу, али су употребљавани на свим ратиштима, где су се показали као поуздани.