Противтенковска пушка Lahti L-39

Финци су започели развој противтенковске пушке током тридесетих година, али је развој био оптерећен контроверзом да ли користити метак калибра 13 мм или се пребацити на већи и снажнији, калибра 20 мм. Државна фабрика пушака (фин. Valtion Kivääritehdas) је добила уговор који је предвиђао развој тешког митраљеза калибра 13 мм, који би имао улогу противоклопног оружја. Познати фински конструктор стрељачког наоружања, Ајмо Лахти (Aimo Lahti), започиње рад. Први протототип је произведен 1938, под ознаком противтенковски митраљез 13mm L-35/36. Пешадијска верзија је била монтирана на троножном постољу, са точковима који су се могли демонтирати. Тада су произведена и два прототипа противавионских митраљеза, као и један прототип митраљеза за уградњу у оклопна возила. Пешадијска верзија је тежила 35 кг, док је пробојност била осредња: 22 мм на даљини од 300 мм и 18 мм на даљини од 500 м. Тестови, који су извршени у лето 1939, показали су да оружје нема адекватну пробојност, тако да није дошло до серијске производње.

Разочарење тестовима је натерало финске оружане снаге да крену са развојем противтенковског оружја калибра 20 мм; развој оружја у новом калибру поново је поверен Лахтију. Пројектовање оружја је започето имајући у виду нови метак 20×113мм, али је након усвајања серијске производње пушке стигао захтев за прекалибрацију на Солотурнов метак 20×138mmB, правдајући се поједностављењем набавке муниције. Пробојност противтенковске пушке L-39 у калибру 20 мм била је слична пробојности митраљеза развијаног у калибру 13 мм, али је ефекат на циљу био далеко бољи. Пушка је била полуаутоматска, а хранила се оквиром капацитета пет метака, са уводником са горње стране сандука. Као резултат успеха модела L-39, пројекат митраљеза калибра 13 мм је 11. августа 1939. у потпуности одбачен. Финска војска је 6. септембра затражила пребацивање пушке L-39 у серијску производњу.

Финци су по избијању рата располагали само са два прототипа, која су успешно коришћена током 1939. и 1940. године. Ван Финске, пушке су називане Лахтијевом противтенковском пушком, док су је саме јединице финских оружаних снага називале пушком за слонове (фин. Norsupyssy). Званична ознака пушке је гласила 20 pst kiv/39. Серијска производња је започета по завршетку Зимског рата, са почетном поруџбином од 410 примерака. Након прве, уследиле су још две наруџбе, тако да је до 1944. серијски произведено 1852 примерака. Јуна 1941, након обнављања сукоба са Совјетским Савезом, противтенковске пушке калибра 20 мм су постале застареле у смислу употребе у противоклопној борби. Црвена армија је у Финској користила лако оклопљене тенкове Т-26 и БТ-7 у малом броју, тако да је противтенковска пушка била немоћна пред тенковима Т-34 и КВ. Слично као и у другим војскама, пушка је остала у наоружању, пошто је била ефикасна у дејству на друге циљеве – бункере и утврђене ватрене тачке.

Развијено је и посебно постоље за уградњу аутоматске верзије пушке, за гађање циљева у ваздушном простору, пре свега совјетских Ил-2. Аутоматска верзија пушке понела је ознаку произвођача L-39/44, док је војна ознака била 20 it kiv/39-44 (ilmatorjunta-kivääri:противавионска пушка). Финци су у аутоматску верзију конвертовали укупно 50 примерака, а у овој верзији их је произведено још 170 комада. Тиме је укупан број произведених примерака износио 224 комада  L-39/44 и 2 076 комада у верзији L-39.