Противтенковска пушка Wz.35
Пољска је током 1920, након граничних чарки са Немачком, набавила мању количину противтенковских пушака T-Gewehr; у наредној декади су радили врло мало на развоју сопствене противтенковске пушке. Октобра 1931, након што су купили и тестирали пушке Halger Ultra, пољски инжињери су одбили да дају позитивне оцене за овај модел и тиме одобре увођење овог модела у наоружање пољских оружаних снага.
Тим конструктора под вођством потпуковника Тадеуша Фелштина је стога добио задатак да пројектује нови модел противтенковске пушке. Нова пушка је требала да испуни захтеве по питању пробојности (15 мм оклопа, под углом од 30° на даљини од 400 м). Ове вредности су изведене из процене о кретању дебљине оклопа немачких и сoвјетских тенкова. Имајући у виду лоше стране противтенковске пушке T-Gewehr, посебно по питању велике масе и трзаја, постављени су и захтеви који су се односили на мању масу и трзај. Конструктори су свој рад сконцентрисали на стандардни пројектил SC 7,9 мм, који је коришћен и код пушке Mauser 98 лиценцно произвођене у Пољској, али са много већом брзином. Почетни експерименти, извођени са различитим барутима, изведени су у државној фабрици муниције у Скаржиско Камјена и фабрици барута у Пјонки. Током испитивања су се појавили проблеми са појачаном ерозијом цеви (животни век цеви износио је свега 20 до 30 метака). Конструктори су дошли на идеју да није неопходно да пројектил пробије оклоп тенка, уколико би удар пројектила изазвао одвајање парчади са унутрашњег дела тенка и тим шрапнелима дејствовао по посади тенка. Уместо дотадашње праксе коришћења зрна са језгром од ојачаног челика, Фелштинов тим је тестирао зрно са челичном кошуљицом и оловним језгром које је на малим даљинама могло пробити оклопну плочу, док би се приликом дејства са веће даљине деформисало, преносећи већину енергије на оклоп, уместо да рикошетира. Тестови су показали да метак обично приликом удара о оклопну плочу, са супротне стране откида део плоче димензије око 4 цм у пречнику. Нови DS пројектил се састојао од реконструисаног метка 7,92 мм са оловним језгром и челичном кошуљицом и 11,15 грама бездимног барута. Развијен је и конвенционални пројектил са челичним језгром, ознаке DSC, који није био произвођен у великим серијама.
Упоредо са развојем метка, развијана је и сама противтенковска пушка. Први модел пушке је тестиран у пешадијском центру у Торуну, фебруара 1932, али није успела да задовољи постављене услове. Након ње су се појавиле још две конструкције; Државна фабрика пушака из Варшаве је понудила модел масе 16 кг, док је Марошек, недавно изашао са варшавске Политехнике, понудио пушку масе 9,1 кг, са гасном кочницом. Тестови су показали да је гасна кочница смањивала трзај за око 65%. Упоредни тестови су одржани октобра 1935, након којих је за победника изабрана конструкција Марошека. Пушка добија и званичну ознаку Karabin przeciwpancerny wzór 1935 (противтенковска пушка модел 1935).
Једноставна репетирка система Маузер, храњена магацином, Марошекова пушка је била једноставнија за производњу и није захтевала посебну обуку војника, што је изазивало одређену забринутост, с обзиром да је пушка развијана у великој тајности. Пољаци су били прилично сигурни да ће немачки и совјетски тенкови, који су се тренутно налазили у наоружању, бити уништени дејством ових пушака на нормалним удаљеностима, али су исто тако били свесни и да ће пушка бити безвредна уколико непријатељски тенкови добију неку врсту додатног оклопа.
И пушка и муниција су држани у тајности све до пред избијање Другог светског рата. Кодна ознака овог оружја била је Urugwaj (Уругвај), са кринком да се радило о пушкама и муницији намењених извозу у Уругвај. Као резултат тога, пушке су означаване и са Kb.Ppanc. wz.35 ‘Ur’.
Трзај пушке Kb.Ppanc. wz.35 био је, захваљујући уграђеној гасној кочници, незнатно снажнији од трзаја стандардне пушке Mauser Kar 98k. Пројектил DS 7.92×107 мм је имао оловно језгро и челичну кошуљицу и тежио је 14,6 грама; почетна брзина зрна на устима цеви износила је 1300 м/с. Тестови су показали да зрно има пробојност од 15 мм челика под углом од 30° на даљини од 300 метара, односно 33 м вертикалне челичне плоче на даљини од 100 метара. Животни век цеви износио је 200 до 300 метака пре него што би пушка знатно изгубила на прецизности, због чега су се у комплету пушке налазиле и три резервне цеви.
Након пада Пољске, немачки Вермахт је заробио преосталу количину противтенковских пушака wz.35 и увео их у наоружање својих снага, прво под ознаком 7.92mm Panzerbüchse 35(p), а касније Panzerbüchse 770(p). Током 1940, Немци су располагали са 880 пушака и око 255 000 метака. Немци су, како би побољшали карактеристике пушке, прерадили пољску муницију, убацујући своје противтенковско зрно са језгром од тунгстен-карбида. Јануара 1941, Немачка продаје Италијанима 250 пушака, да би касније скоро цео контингент ових пушака предала италијанским јединицама које су се бориле у Русији. Интересантно је да су ове пушке након капитулације Италије, септембра 1943, поново завршиле у наоружању немачких снага, овог пута под ознаком Panzerbüchse 770(i). Црвена армија је током борби заробила известан број ових пушака и оне су имале одређени утицај на совјетске конструкторе противтенковских пушака. Треба напоменути да је и сам Фелштин 1939. пао у руке Совјета који су желели да сазнају што више о пољском „тајном“ оружју. Мали број пушака је завршио и у рукама Мађара, када су пољске јединице у повлачењу ушле у Мађарску, док је део пушака 1940. године продат и Финској.
Званична расподела противтенковских пушака wz.35 у јединицама пољских оружаних снага била је 2760 комада у 30 регуларних пешадијских дивизија и још 774 комада у коњичким бригадама. Додатна количина пушака је распоређена у различитим корпусним јединицама, као и у граничним јединицама. Захваљујући тајности, пушке су испоручиване у сандуцима, уз инструкције да се сандуци не отварају до добијања посебног наређења. На основу дискреционог права локалних команданта, неке од јединица су издале пушке војницима на самом почетку мобилизације (26-27. август 1939), док су друге јединице чекале до 1. септембра. Пушке је требало издати пешадијским јединицама, и то по три комада по пешадијској чети, са по једном у сваком воду, што значи да је једну пешадијску дивизију следовало 97 противтенковских пушака. Када је реч о коњичким јединицама, коњички пук, у зависности од формације, следовало је од 66 до 78 противтенковских пушака.
Захваљујући томе што нису били упознати са пушком пре избијања сукоба, неке јединице нису имале баш много поверења у ново оружје. За разлику од њих, јединице које су се оглушиле о наређење о „тајности“, спровеле су обуку у руковању новим оружјем пре отпочињања борбених дејстава и самим тим су имали више ентузијазма, с обзиром да су били уверени у могућности новог оружја. Пушка је добила на популарности неколико дана по избијању рата, пошто су војници видели њихов учинак на непријатељским тенковима. Пушка је имала најбоље резултате при дејству на малим даљинама, од око 100 метара; ипак, један од главних проблема везан за употребу ове пушке био је ефекат самог зрна на циљу. Пробијање оклопа није нужно значило и уништење тенка. Случајеви паљења тенка након поготка били су ретки. Дешавало се да тенк настави да се креће чак и када би посада била уништена; ови случајеви „тенкова-духова“ описни су у мемоарима пољских бораца. Као резултат тога, убрзо су стигле инструкције да се тенкови са убијеним посадама онеспособе експлозивом, чиме су спречавали Немце да оштећене тенкове поправљају и враћају у строј. Немачка је септембра 1939. у Пољској изгубила 674 тенкова (од којих је 217 отписано) и 309 оклопних аутомобила и лаких оклопних возила. Велики губици немачког оклопа у Пољској не везују се за дејство ове противтенковске пушке, већ за дејство противтенковског топа калибра 37 мм и пољских топова калибра 75 мм.
Немци су брзо научили лекцију, те су пре напада на Француску ојачали фронтални оклоп тенкова.