Противтенковски топ Bohler

Аустријска компаниja Bohler је 1935. године произвела противтенковски топ ознаке Model 35, који је био широко распрострањен.

Први купци топа били су Италијани, који су поред оруђа купили и лиценцу за производњу; произвођен је под италијанском ознаком Cannone da 47/32. Као такав, топ калибра 47 мм постаје основно наоружање различитих италијанских оклопних возила, међу којима се издвајају средњи тенк M13/40, оклопни аутомобил AB41, самоходни топ Semovente 47/32.

Поред Италије и Аустрије, овим топом су се наоружавале и јединице кинеске, естонске, финске, летонске, холандске, румунске и швајцарске војске. Само Холанђани су у наоружање увели 380 примерака, од којих је добар део и лиценцно произведен у Холандији.

Совјети су у Летонији заробили доста ових топова, као и Немци у Аустрији, Холандији и Совјетском Савезу. У немачком арсеналу топови заробљени у Холандији носе ознаку 4.7cm PaK 187(h), док топови заробљени од Совјета добијају ознаку 4.7cm PaK 196(r). Део топова је прослеђен Италији, да би се након италијанске капитулације поново нашли у рукама Немаца, када добијају ознаку 4.7cm PaK 177(i) и користе се у наоружању немачких и усташких снага.

Упркос извозним успесима, у време избијања Другог светског рата се није прославио у улози противтенковског топа, с обзиром да је оклопна заштита тенкова нарасла изнад пробојне моћи топа. Послуга топа није имала никакву заштиту од дејства непријатеља, што је био и основни недостатак овог оруђа. Накнадно израђен штит био је врло нeпрактичан за употребу, пошто је био врло закошен, под углом од 45°, што је топ у комбинацији са ниском силуетом чинило незгодним за употребу.

Сходно својим карактеристикама, топ у рату мења улогу и постаје оруђе за блиску ватрену подршку јединица пешадије. Нарочито је коришћен на Далеком истоку, где су јапанске снаге заробиле ове топове од холандских снага и увеле у своје наоружање.

Топ је израђиван у више верзија, те су тако поједини топови имали гасну кочницу на устима цеви, затим су израђивани са различитом дужином цеви, али су сви имали заједнички закривљени лафет. Приликом припреме за дејство, точкови су се могли демонтирати, што је обезбеђивало нижу силуету оруђа. Ваља напоменути да је највећи број модела могао бити растављен ради лакшег транспорта по неприступачном терену.

Топ је користио две врсте муниције: HE муниција је коришћена против лако оклопљених и неоклопљених циљева, док је AP пројектил употребљаван за дејство по утврђеним и оклопљеним циљевима. AP пројектил је имао пробојну моћ од 45-50 мм челика на даљини од 200 м, односно 35 мм челика на даљини од 500 м. HE пројектил је имао врло осетљив упаљач који се активирао приликом наиласка на прву препреку. Уобичајени борбени комплет топа је износио 80 AP и 20 HE пројектила.