Противтенковска пушка Type 97

Јапанске снаге су се током операција у Кини суочиле са врло скромном претњом у виду оклопних средстава непријатеља, али су истовремено добијали и извештаје да Кина набавља Викерсове тенкове. Сходно томе, 1935. године су издати захтеви за противтенковску пушку, чиме је започео процес развоја јапанске противтенковске пушке. Арсенал Нагоја је понудио дериватив тенковског митраљеза Type 92, калибра 13 мм, док је Арсенал Кoкуа понудио пројект противтенковске пушке калибра 20 мм, конструисане око метка 20х124 мм који је коришћен за авионске аутоматске топове.

Тестирања су обављена марта 1936, уз коришћење Солотурнове противтенковске пушке S 18-100 као узора. Оба предложена модела су након тестирања враћена на дораду, како би се отклонили недостаци уочени током тестирања. Друго тестирање је извршено у Пешадијској школи 1937. године, при чему је модел Арсенала Нагоја одбачен. Пушка калибра 20 мм је поново послата на дораду, како би се ојачале ножице и извршиле дораде на механизму обарача и уводника. Током те исте 1937. године је произведена серија од седам примерака нулте серије, да би наредне године била произведена серија од 50 примерака, који су били намењени за тестирање у јединицама.

Пушке су децембра 1938. године подвргнуте и трећој серији тестова, који су изведени у пешадијској и коњичкој школи јапанске војске. Пушка је убрзо и усвојена у наоружање, под ознаком 20 мм Type 97 противтенковски аутоматски топ, која се одликовала и тиме да је била једна од пар противтенковских пушака које су могле да раде у полуаутоматском и аутоматском режиму. Оквир којим је оружје пуњено, био је капацитета од седам метака.

С обзиром да је маса пушке била више од пројектованих 40 кг, ова пушка је била и најтежа противтенковска пушка Другог светског рата. Укључујући и заштитни штит, маса пушке је износила читавих 68 кг. Ова маса је захтевала послугу од четири војника. За потребе лакшег транспорта пушке развијен је и лафет са два точка напред и једним мањем на задњем делу. Трзај је био врло снажан, те је један члан послуге имао задатак да придржава ножице приликом дејства и тиме умањи ефекат трзаја на стрелца.

Серијска производња пушака је започета 1939. године у Арсеналу Кокура. До завршетка производње, до ког је дошло 1941, произведено је 1008 комада. Серијска производња је из непознатих разлога поновно покренута 1943. године, када је произвeдено још 100 примерака. Производња је, ако се узме у обзир првобитни захтев, била скромна, што је била последица велике масе пушке, нарастајуће неефикасности оружја, али и високој цени коштања саме пушке.

Пушка Type 97 је у време увођења у наоружање сматрана врло моћним противоклопним оружјем. Сходно материјалној формацији, пешадијски батаљони су попуњавани са по 24 противтенковских пушака овог модела, и оне су се налазиле у четири водова противтенковских пушака, сваки са по две пушке. Одељење противтенковских пушака је бојало десет војника, наоружаних са једном противтенковском пушком. У саставу одељења су се налaзили командир, четири послужиоца противтенковске пушке, који су је носили, четири доносиоца муниције који су носили муницијске кутије са по шест оквира и два коњоводца.
Type 97 у дејству.

Пушка је по први пут употребљена у борбеним дејствима током 1939, против совјетских снага у Манџурији. Тенкови који су се у то време налазили у наоружању совјетских јединица, били су лако оклопљени и рањиви на дејство овог оружја, нарочито на малим даљинама. Совјетски извештаји из битке за Халкин Гол описују велике губитке оклопне технике, управо од дејства овог оружја.

У време интензивног коришћења пушке у Кини, у периоду 1940-41, на бојишту није било толико рентабилних циљева. Производња муниције за ову пушку преусмерена је са производње панцирно-пробојне на производњу HE пројектила. Почетак операција на Пацифику довео је до реорганизације противоклопних јединица, пошто ова противтенковска пушка није значајније коришћена; након 1942. су сматране неефикасним против америчких тенкова.