С-400 Тријумф

Према основној конфигурацији и компонентама, ракетни систем С-400 је најсличнији претходницима, посебно С-300ПМУ-1 и С-300ПМУ-2. У односу на те системе, С-400 има побољшане радаре и софтвер, али и проширену палету ракета.

Систем је високопокретљив, тако да се све његове компоненте налазе на теренским возилима точкашима. Огромни радар за претраживање 64Н6Е2 (према НАТО Big Bird), први пут је коришћен на верзији С-300ПМУ1 и представља кључ успеха руских ракетних система земља–ваздух при дејству по главама балистичких ракета, али се, наравно, користи и за циљеве типа борбеног авиона и крстареће ракете. Радар за претраживање на нивоу батерије је 96Л6Е, са електронским скенирањем и механичким покретањем у пуном кругу. Може се користити директно са возила и са „јарбола”, тачније два типа јарбола – нижи 40В6М, висине 23,8 м, и виши 40В6МД од 38,8 метара. Домет радара је 300 километара, а има могућност праћења до 100 циљева. Иако су му својства у основи слабија од 64Н6Е2, подизање на „јарбол” му даје боље одлике при захвату нисколетећих циљева.

За осветљавање циљева користи се радар 30Н6Е2 (према НАТО Flap Lid) који је побољшана верзија оног који се користио на првим С-300П. Тај радар је унео револуцију у односу на раније руске, односно совјетске уређаје. Одликује се изузетно узаним снопом који се врло тешко може детектовати системом за упозоравање авиона, осим ако сам авион није директно обасјан. Знатно теже се омета, а и противрадарске ракете се теже наводе на његове сигнале у односу на раније уређаје. Побољшана варијанта има могућност дејства по шест циљева, при чему може наводити на сваки циљ по две ракете. У основи је сличан америчком радару у оквиру система Патриот, мада је основна функција 30Н6Е осветљавање циљева, а не и претраживање и осветљавање циљева као код америчког уређаја. Уз то, за разлику од америчког, тај радар може да се користи директно са камиона, али има могућност и подизања на „јарбол” 40В6М, чиме се у одређеној мери смањују мртви углови и повећава ефикасност при детекцији нисколетећих циљева.

Целим системом управља се из посебног возила под ознаком 54К6Е2. Занимљиво је да то командно возило има могућност да контролише не само компоненте система С-400 већ и оне раније – С-300ПМУ, С-300ПМУ-1, С-300ПМУ-2, али и С-200ВЕ (старији ракетни систем SA-5 Gammon).

žПоред старијих ракета типа 5В55КД, 5В55Р, 48Н6Е и 48Н6Е2, С-400 може да користи још три нове врсте пројектила: 48Н6ДМ, 9М96Е и 9М96Е2. Ракета 48Н6ДМ има веома велики домет од чак 400 км, што је чини супериорном чак и над знатно већим ракетама са система С 300В/ВМ. Намењена је за ватрено дејство по најважнијим и најзахтевнијим циљевима типа бојних глава балистичких ракета и извиђачких авиона AWACS и JSTARS. Други подаци о тој ракети до сада нису објављени. Друге две, 9М96Е и 9М96Е2, јесу мање ракете, развијене по узору на Patriot PAC-3 и намењене за дејство по нисколетећим циљевима, циљевима који маневришу, типа борбених авиона, а и за дејство по интелигентној вођеној муницији, крстарећим ракетама и беспилотним летелицама. Као и код америчке ракете, захваљујући знатно мањим димензијама у односу на претходне, уместо стандардног контејнера у који иначе стаје једна већа ракета, могуће је поставити чак четири мања, чиме се знатно повећава борбени комплет и дијапазон различитих циљева који се успешно могу уништавати.

Теоретски, један лансер С-400, са првобитна четири велика лансера, може носити четири велике ракете, или до 16 малих, или комбинацију великих и малих ракета (једну велику и 12 малих, две велике и осам малих и три велике и четири мале), већ у складу са очекиваном претњом. На тај начин преузета је улога ракетног система Тор М1 (SA-15 Gauntlet), који се нудио као допуна ранијим варијантама система С-300М – као систем за дејство по нисколетећим циљевима и „интелигентном” оружју.

Када је реч о навођењу ракета користе се чак четири система. Старије ракете 5В55КД имају командно вођење и сигнали се за кретање ракете шаљу са земље. Ракета 5В55Р користи полуактивно радарско самонавођење, где радар са земље „обасјава” циљ, а она се на циљ наводи на основу рефлектованих сигнала. Ракете 48Н6, 48Н6Е2 и 48Н6ДМ употребљавају комбинацију та два система (за прве две је вероватноћа погађања једном ракетом авиона 80–93 одсто, крстарећих ракета 40–85 одсто, а глава балистичких ракета 55–77 одсто). За разлику од полуактивног система, код комбинованог, ракета детектује повратне сигнале, али не прорачунава ударну тачку, већ сигнал прослеђује станици на земљи, која га даље шаље за навођење ракете.

Иако делује компликованије, ракета опремљена тим системом је једноставнија, електроника је компактнија, тако да може имати већи ракетни мотор и самим тим и домет, а већа је и прецизност због коришћења сложенијих алгоритама за навођење. Такође су, у односу на активно радарско самонавођење, ракете знатно јефтиније и теже за ометање. Додатну сигурност даје могућност да станица са земље прима и сигнале са ракете и одбијене зраке од циља. Недостатак је, међутим, то што се веза између ракете и станице на земљи може ометати. Радар са земље мора остати активан све време лета ракете и на тај начин је осетљив на дејство противрадарских ракета, мада је у овом случају опасност умањена коришћењем радара са електронским скенирањем врло уског снопа. Тешкоћу може представљати и потреба да циљ буде непрестано покривен радарским снопом, тако да навођење ракете није могуће уколико је циљ заклоњен неком препреком, нпр. планином. Последњи недостатак је први пут успешно решен на америчкој Patriot PAC-3, где се користи терминално активно радарско самонавођење, али је у овом случају ракета сложенија и скупља. Исто решење је примењено и на „лаким” ракетама 9М96Е и Е2, при чему се тврди да је вероватноћа погађања једном ракетом крстареће ракете 70, а борбеног авиона 90 одсто. Наравно, све те бројке треба узети са резервом.

ТТ карактеристике