Sd.Kfz. 8 schwerer Zugkraftwagen 12t

Sonderkraftfahrzeug 8, односно специјално моторно возило 8, немачки је полугусеничар Sd.Kfz. 8 масовно коришћен у Другом светском рату. Основна улога овог возила била је тегљење тешких артиљеријских оруђа. У периоду од 1938. до 1945. је произведено око 4 000 примерака. Коришћен је на свим ратиштима где су се налазиле и бориле немачке снаге, нарочито у Пољској, Француској, на Балкану, Источном фронту, на северу Африке, у Нормандији и Италији.

Прелиминарни пројект немачког полугусеничара је израђен још пре него су нацисти дошли на власт, 1933. године. Пројект је предат цивилним фирмама које су требале да га даље развију и тестирају. Компанија Daimler Benz је 1931-32. већ радила на сопственом пројекту полугусеничара, ознаке ZD.5. Овај модел је тежио 9,3 т, користио дванаестоцилиндрични бензински мотор Maybach DSO 8 снаге 150 КС; на шасији је, иза возача, имао три клупе за смештај људства. Вешање је било засновано на вешању возила Marienwagen II из периода Првог светског рата и није имало никакве везе са преклапајућим точковима и торзионим шипкама које ће користити различити модели SdKfz 8.

Daimler-Benz је у прототипу DB 7, који се појавио 1934, искомбиновао најбоље карактеристике оба дизајна. Искористио је мотор са ZD.5 и сем њега је имао мало сличности, сем клупа за посаду. Горњи део каросерије остао је исти током целог века Sd.Kfz. 8. Возило је тежили 14,4 тона и могла је да повуче терет од 12 тона. Две године касније је приказана унапређена верзија, ознаке DB 8. Тежи модел, DB 9, масе 15 тона, појавио се 1938. Ово возило је било погоњено мотором Maybach HL 85 TUKRM, могао је да укрца 800 кг и да повуче 14 тона терета. Daimler-Benz је безуспешно покушавао да у возила угради свој дизел мотор OM 48/1, који је војна комисија упорно одбијала. Верзија DB 10 је била редизајнирана верзија DB 9, која је приказана октобра 1939. и произвођена је током рата.

Возило је имало два резервоара горива, од 40 и 210 литара. За управљање возилом коришћени су и точкови и гусенице. Систем управљања био је пројектован тако да се при благом заокрету управљања закрећу само предњи точкови, док се при даљем закретању управљача активира кочење једне од гусеница.

Каросерија возила је имала три клупе, једну за возача и његовог помоћника, док су преостале две клупе служиле за смештај посаде вученог оруђа. У задњем делу возила се налазио товарни простор. Ветробранско стакло се могло преклопити ка напред, а могло је бити и у потпуности уклоњено.

Током времена је дошло до модификације возила, али не у смеру тегљача. На шасију возила DB8 и DB9 је уграђен противавионски топ Flak 18 калибра 88 мм и овако добијено самоходно оруђе је коришћено за вођење противоклопне борбе. Кабина возача је замењена ниском, оклопљеном куполом, а мотор је заштићен са 14,5 мм дебелим оклопом. Возило је тежило 20 тона, било је дуго 7,35 метара, 2,8 м високо и 2,65 м широко. Покретање топа је било ограничено штитом по правцу на по 151° лево и десно. Елевација се кретала од -3° до +15°. Свих десет возила, колико их је израђено, додељено је првој чети 8. противоклопног батаљона, који је био ангажован у нападу на Пољску, Француску и Совјетски Савез. Јануара 1942. је чета преименована у 601. противоклопну чету, а априла исте године у трећу чету 559. противоклопног батаљона. Последња три возила ове јединице изгубљена су марта 1943.