СУ-76, самоходни топ

Током очајничких дана 1941, Црвена Армија је изгубила толико ратног материјала да су планери совјетских оружаних снага били приморани да серијски производе најбитније наоружање, као и да смање број типова наоружања у производњи. Један до типова оружја који је преживео ову „сечу“ био је и противтенковски топ ЗиС-3 калибра 76,2 мм који не само да је био одличан пољски топ, већ и одличан противтенковски топ.

Догађаји из 1941. показали су Црвеној Армији да су њени лаки тенкови били скоро неупотребљиви, те да је тип оружја који треба ставити на списак за повлачење из производње и наоружања. Производна линија за тенкове Т-70 је била у функцији тако да је одлучено да се изврши конверзија ових тенкова у самоходна противтенковска оруђа. Конверзија би се извршила уградњом топа ЗиС-3 на шасију тенка. Тиме се добило високопокретљиво противтенковско оруђе – СУ-76. Конверзија у смислу уградње топа калибра 76,2 мм и борбеног комплета од 62 пројектила била је релативно једноставна, али је шасија Т-70 морала бити нешто проширена и уграђен још један точак. Први примерци су имали топ уграђен на центар шасије, док је код каснијих модела топ померен нешто у лево. Максимална дебљина оклопа износила је 25 мм.

Прво оруђе СУ-76 произведено је крајем 1942, а тек средином наредне године је оруђе испоручено јединицама у потребним количинама. До тог времена, топ ЗиС-3 је изгубио на својој моћи, тако да је уследило пребацивање оруђа на задатке подршке пешадијским јединицама. Увођењем новог пројектила топ је добио нешто на пробојности, али је крајем рата СУ-76 био у фази избацивања из наоружања, а у корист нових самоходних оруђа већег калибра. Многи СУ-76 су конвертовани у друге улоге, као што је артиљеријски трактор, лаки тенк за извлачење, самоходно противавионско оруђе…